Двојезична земља САД

Сваком пасионираном истраживачу посебно задовољство увек је представљала могућност да се коначно директно сусретне с предметом свога проучавања. Предметом о коме је доста слушао, читао, стварао погрешне и исправне представе, али га до тада никада није непосредно упознао.
Захваљујући институцији Молитвеног доручка, недавно сам и сам доживео такву врсту упознавања с Америком, чијим се уставним, политичким и друштвеним системом бавим годинамa. Десет дана проведених у Њујорку, Вашингтону и Чикагу не само да представљају невероватно искуство, већ и умногоме мењају представе које је неко стекао из даљине.

Заиста треба доћи на лице места да би се, на пример, видело и доживело колико САД постају двојезична земља и у којој мери је Хантингтон пре неколико година у свом чланку назначио хиспански изазов као можда највећи изазов за будућност ове земље. Наиме, ако у Њујорку постоји бар девет радио-станица на шпанском, ако на већини говорних аутомата по агенцијама већ можете да бирате да ли ћете информације добијати на енглеском или шпанском и ако огромну већину послуге по хотелима, ресторанима и другим услужним местима чине Латиноамериканци, јасно вам је да управо снага тржишта свакодневно надвладава идеје о политичким бранама каква је на пример идеја о подизању великог зида према Мексику.

А опет, управо та невероватна снага тржишне динамике је оно што све актере у овој земљи тера да се страховито брзо прилагођавају и што на неки начин гарантује да ће се чак и из овог проблема извући могућност да Америка обнови своју снагу и попуни нека места која делују као болни расцепи.

Треба заиста бити на терену па схватити како ова земља успева да ту страховиту динамику амортизује и интегрише у систем који се не само одржава већ и прогресивно репродукује. САД су држава која почива на три темеља: религији, војсци и тржишту.

До нас, нажалост, допире само искривљена свест о значају тржишне динамике. Религија је онај дубоки духовни и морални темељ људи који живе на тим просторима. Они је заиста схватају озбиљно. Она им даје сигурност, самоуверење, али и свест да изазови и искушења вребају на сваком кораку: она је нормативни оквир за деловање, топлину и присност са заједницом, била она породица, суседство, црква или нација. Она и данас инспирише велике уметнике, прочишћава и коначно отвара могућност науци и сазнању, о чему је више него надахнуто говорио Френсис Колинс, човек који је руководио пројектом откривања људског генома. Његова основна теза била је да тек религија даје смисао научном истраживању, као што наука најбоље открива тајну божанског стварања.

Укупном утиску о снази класицистичког модела у Вашингтону једнако доприносе грађевине, међу којима она на Капитол хилу директно асоцира на римски Сенат, као и безбројни споменици официрима и ратницима Америке. Док у главном граду Србије нема ни десетак споменика чувеним војсковођама, у далеко мањем Вашингтону има их на стотине. Свакодневним сусретањем с ликовима великих ратника, Американци се подсећају великих људи који су им донели државу, слободу, територију. Међутим, ови споменици имају и функцију сталног реафирмисања врлина везаних за војску: дисциплина, лојалност, солидарност, храброст и пре свега патриотизам. Дилема о извору политичке дужности на основу које се од неког може тражити да положи живот за своју земљу, дилема која још од Хобса представља проблем у западној политичкој теорији, у већинској Америци се готово не поставља. Кад држава зове, одговор се унапред зна и "када су наши момци у Ираку онда сви морамо стати уз њих" – овај став до те мере доминира у јавном мнењу да се чак и не поставља питање шта наши момци траже у Ираку. Стога чак ни демократе не смеју суштински да оспоре циљеве војне политике Беле куће на Блиском истоку.

И управо тај утицај религије и војне традиције обезбеђује онај чврсти оквир у чијем домену може да се акумулира снажна тржишна динамика и непрестано померање граница у науци, економији, технологији... Та морална основа врлине обезбеђује и функционисање правног система. Без ње нема ничега и захваљујући њој Америка успева да одржава ту невероватну динамику која је чини најснажнијом државом на свету.

Дакле, управо тај класицистички конзерватизам и очување класичне европске традиције представљају и даље најбољу основу за снагу једне државе. Наравно, ово се све односи на унутрашњу политику. Спољна политика је и за САД исто као и за раније европске силе, нешто сасвим, сасвим друго.

Научни сарадник у Институту за политичке студије