O Golom otoku uz smeh i suze

Konačno se dogodilo da i van granica Srbije i bivše Jugoslavije, na jednom međunarodnom naučnom skupu, pažnja učesnika bude usmerena na tragično iskustvo Golog otoka, logora osnovanog u vreme Informbiroa i višegodišnjeg sukoba između Jugoslavije i SSSR-a, Tita i Staljina, započetog 1948. godine, čiji se različiti repovi vuku do naših dana.

U italijanskom gradu Faenca, sredinom prošle nedelje, od 27. do 29. septembra, održan je Međunarodni forum posvećen sećanju na represiju i njenoj istoriji, na kome je, kao jedini učesnik iz Srbije, govorio akademik Dragoslav Mihailović, sa kojim o tome razgovaramo odmah po njegovom povratku u Beograd.

U organizaciji Stefana Bjankinija, profesora Univerziteta Bolonja, forum je u prvi plan stavio pitanje kako pre svega mladi ljudi oblikuju sećanja na teške, tragične događaje i logore u raznim zemljama Evrope posle Drugog svetskog rata, kaže Dragoslav Mihailović.

Forum je deo obuhvatnijeg, dugoročnog i multidisciplinarnog projekta Instituta za srednjoistočnu Evropu i Balkan bolonjskog univerziteta, kojim rukovodi profesor Bjankini, ugledni evropski ekspert za istoriju 20. veka, pogotovo za istoriju komunizma i fašizma, koga su specijalističke studije ranije relativno često dovodile i u Jugoslaviju.

Deo pomenutog projekta su i debate na kojima se izlažu novi pogledi na ideološku i političku represiju u 20. veku i svedočenja žrtava, zbog čega je i akademik Mihailović, svojevremeno mladi golootočki zatočenik, pozvan da učestvuje u radu Međunarodnog foruma.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, akademik Mihailović naglašava da je o Golom otoku prvi put svedočeno van granica Srbije i ranije Jugoslavije i da je njegovo kazivanje primljeno s pažnjom i iznenađenjem, te da je isprovociralo niz zanimljivih pitanja.

– Govorio sam detaljno o Golom otoku, o 40.000-60.000 tamo zatočenih, a pozvao sam se i na bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Obrena Đorđevića koji je video upisnik sa imenima 55.000-60.000 golootočana. Pomenuo sam da je u Zagrebu objavljen podatak koji je savezna Udba svojevremeno prosledila republičkoj Udbi Hrvatske o 30.100 zatočenika Golog otoka. Možda to može biti i realno, ali su potrebni i dodatni dokazi – naglašava Mihailović.

– Učesnike je pogotovo zainteresovalo moje kazivanje o naročitom teroru samoprevaspitavanja na Golom otoku, koji je značio međusobne svađe logoraša, prebijanja i međusobna ubijanja, čega nije bilo u drugim mirnodopskim logorima, osim možda sada u Gvantanamu, u šta nisam siguran – kaže Mihailović. – Zato je Goli otok bio najstrašniji mirnodopski logor u Evropi – tvrdi naš sagovornik.

Na skupu u Faenci, Mihailović je izneo niz podataka o velikoj smrtnosti i o samoubistvima na Golom otoku, o neprekidnom radu u trku, koji je trajao 10-12 sati.

– Za takav rad je potrebna ishrana sa 5.000-6.000 kalorija, a doktor Nikola Nikolić, i sam golootočki zatočenik, tvrdi da je ishrana sadržala manje od 1.000 kalorija, što je izazivalo brzo propadanje organizma. Prema Nikoliću, u takvim okolnostima prvo stradaju masti, onda se rastaču dugi crveni mišići, pa dugi beli mišići, onda žlezde, jetra, gušterača, potom srce i najzad mozak. Podrobno sam govorio o Nikolićevim zaključcima, a odgovarajući na jedno od od pitanja, obavestio sam učesnike da sam o Golom otoku napisao 2.500-3.000 stranica i da je to štampano u Srbiji.

U diskusiji posle njegovog izlaganja, Mihailoviću je postavljeno i pitanje kakav je imao status posle zatočeništva na Golom otoku?

– Naveo sam svojih desetak zanimanja – nameštenik u vojnoj menzi, službenik u fabrici šećera, kantardžija na vršalici, fizički radnik u kamenolomu, paker suvih koža za izvoz, putujući prodavac knjiga, što je trajalo četiri-pet godina za vreme studija i dve godine potom. Obavestio sam skup da sam bio i impresario u jednom putujućem cirkusu, što je izazvalo i smeh i suze. Kada sam počeo da objavljujem popravila se situacija, bio sam novinar, urednik u dva časopisa, pa profesionalni književnik, a onda i član SANU, evo već 29 godina – sažima naš sagovornik ono što je izneo pred sagovornicima u Faenci.

Prema njegovim rečima, bilo je vrlo zanimljivo izlaganje Dunje Badnjević, ćerke ondašnjeg jugoslovenskog ambasadora koji je posle zatočeništva na Golom otoku bio advokat, veoma cenjena ličnost među golootočanima.

– Badnjevićeva je o svom ocu napisala na italijanskom jeziku knjigu i za nju dobila pet nagrada – naglašava Mihailović i kaže da je na forumu govorio o Golom otoku i Đakomo Skoti, novinar iz Rijeke.

Jedan od učesnika ovog skupa bio je i Marijan Augustin Huška, bivši potpredsednik slovačkog parlamenta, koji je svedočio o teškim događajima u Slovačkoj.

– Njegovo prezime – kaže Mihailović – pobudilo me je da kažem da je golootočki mučenik Franjo Huška izvršio samoubistvo tako što je cokulom zabio ekser u svoju glavu. Božidar Karličić iz Sjenice je učinio nešto slično. On je posle mučenja primetio da ekser štrči iz neke daske, zatrčao se i temenom udario u ekser, probio je lobanju i povredio moždanu koru. Nekako je zalečena njegova teška rana, ali je umro posle pet godina od specijalnog oblika epilepsije.

Na kraju, Dragoslav Mihailović navodi da su posebno interesantna bila izlaganja mlade Japanke Kaoli Kimure, a pogotovo Irine Flige i Tatjane Pritikine iz Petersburga, predstavnica organizacije „Memorijal” koja sistematizuje dokumentaciju o teroru i represiju u bivšem Sovjetskom Savezu.

Slobodan Kljakić