Režiser neartikulisane energije

U Beogradu je organizovan bal iz filma „Konje ubijaju, zar ne?”, činovnici EU bodre, ni krive, ni dužne, mladiće i devojke sa specijalnim seksualnim sklonostima, na ulične manifestacije, hrabre ih da pevaju i mašu cvećem i zastavama, svesno ih žrtvujući sasvim logičnom nasilju, koje je, po svim psihološkim pokazateljima i zakonima, moralo da bude predviđeno. Zašto bi inače američka ambasadorka svojim službenicima naložila da ne izlaze na beogradske ulice?

Istoimeni činovnici održali su govore na engleskom jeziku u centru Beograda o protivljenju svakoj segregaciji i doživeli potpuni krah, pri tom pokazavši segregaciju prema srpskom jeziku. I šta se očekivalo?

Kada beda progovori, nema više ponosa. Kao da je neki režiser iza scene namerno hteo da napravi ulične borbe u Beogradu, ne bi li nečim uposlio neartikulisanu energiju mase, jer, po mišljenju tog režisera, bolje je tući gej paradiste nego preprodavce preostale srpske imovine (čitati Čakotina).

„Desnim i nacionalnim snagama” mediji su nazvali demonstrante koji su iz besa i mržnje rušili po ulicama Beograda, a koji su u stvari srpska sirotinja. Zaboravilo se da i sirotinja može da mrzi.

Ukratko, Srbija je ponovo u scenariju političkog vesterna, dok su gej i lezbo devojke i mladići samo žrtve.

U najsiromašnijoj zemlji Evrope i Balkana, koja se po oceni MMF-a oporavlja sporo i neuspešno, počinje opasnost od građanskog rata, ocenjuju francuski antiglobalistički mediji, od mreže Volter do više različitih radio-stanica. Oni ne pominju „huligane”, koje pominje RFI.

Zvaničnici su savršeno shvatili da nasilje koje se u Beogradu desilo nije ni u kakvoj vezi sa paradom ponosa, i da je ono posledica destrukcije i mržnje. Gladni ljudi počinju da mrze site i arogantne, a kada težina života postane nesnosna dolazi do abreagovanja. Gej paradisti su, nažalost, samo u gužvu gurnuto žrtveno jagnje.

Samo su naivni duhovi mogli da pomisle da su dubinski uzrok nasilju gej i lezbo šetači. Oni su prosto zgodan materijal u koji se isprojektovalo nezadovoljstvo u trenutku osvete nezavršenog petog oktobra koga su izneli upravo mnogi od današnjih pobunjenika. Tada su to bili „dobri momci”, jer su služili drugom cilju. Umesto da grade puteve i pruge, mlada energija razbijača otišla je u drugom pravcu. Lupali su izloge „Benetona”, „Mek Donaldsa”, i sve druge simbole multinacionalnog bogatstva, a srpskog nacionalnog siromaštva.

Novinar-komentator pitao je javno, u toku prenosa televizijskog nasilja: kako se sve ovo može sprečiti ? Nažalost, nikako, ako se ne razlikuju uzrok i razlog zla, ono što mi u klinici uvek i prvo razlikujemo.

Što se tiče izjave ministra vojske da će „huligani biti smešteni tamo gde im je mesto”, nažalost, dokle god svi veliki kriminalci u Srbiji ne budu smešteni „gde im je stvarno mesto” (a nijedan još nije), dotle ovakve izjave neće imati dejstva.

Mene lično, ovo psihološko neznanje srpskih vlasti podseća na sve istorijske akcije pariske policije u kojima je ona redovno izlazila kao poražena, a mlade iz sveta socijalne patologije, uprkos hapšenjima, niko nije mogao da zaustavi.

Zna li više iko u Srbiji šta je sloboda?

„Srbija je zemlja slobodnih ljudi”, izrekao je 10. oktobra još jedan ministar. Ali šetnja slobode praznih stomaka nikada nije uspevala. Nikada ona, ni u jednom vremenu, ni u jednom režimu nije bila moguća. To je zamka svih modernih neoliberala, zamka koju je srpski narod (i bez čitanja Žana Žaka Rusoa) odlično dijagnostifikovao prostim natpisom na jednoj prigradskoj drvenoj tarabi: „Dosta mi je slobode, hoću pravdu i jednakost!”.

Nažalost, gorepomenute istorijske jakobinske reči natpisa sa seoske tarabe neverovatno su tačne i žive od vremena francuske revolucije do danas.

profesor univerziteta