GLANCANjE STAROG SREBRA

Novi oficiri srpske vojske promovisani su pred narodnom Skupštinom. Vojna akademija je sa Banjice, na čelu sa načelnikom, generalom Vidosavom Kovačevićem, sišla u centar grada. Sveži potporučnici i akademci su strojevim korakom defilovali pred narodom, koji je i pored svih muka, posle toliko godina, možda bio željan jedne parade – živih slika vojničke elegancije.

Uvis su poletele šapke, tako izlegli oficiri iskazuju svoju radost. Ili, ko zna šta. Valja uhvatiti svoju kapu koju si bacio prema nebesima, inače bi mogao da te bije baksuz. Ionako ljudi odlaze u avanturu, njihov posao je sve drugo nego pesma.

Pre ovog promotivnog defilea, u Beogradu su zapamćene dve "parade pobede". Poslednja sa Titom, 1975. i prva bez Tita, deset godina kasnije. Zatim nastaje paradno zatišje i vojnički haos. Tenkovi izlaze na beogradske ulice 9. marta 1991. u zlokobnoj koloni koja čuva režim. Isti guseničari, sa drugim posadama pokušali su da se prošetaju do grada 5. oktobra 2000. Ali, nije bilo mesta za njih ili tenkisti nisu bili preterano poslušni.

Već godinama srpska vojska na svojim plećima nosi hipoteku poraza. Uglavnom neopravdano. Raspade i tragedije je plaćala skuplje od svih. Računi, koje je pravilo zaslepljeno i pijano društvo, uglavnom su stizali vojsci, koju su interesne političke grupe bacale na marginu.

Oficiri su polako i nezadrživo klizili ka socijalnom dnu. Država u tranziciji nije imala ideju šta da učini sa velikim, istrošenim organizmom. Kako da ga ponovo ustroji i uspravi na noge, kako da se ogromne pare ne bacaju u bezdan. Neke neobjašnjive tragedije, skandali i afere vodile su neposredno u očaj. Vojska Srbije i Crne Gore bila je bez države, njena konfuzna vrhovna komanda u tragikomičnom neskladu.

Srbija je dobila svoju vojsku i svoju državu voljom drugih. Kad smo ostali sami, valjalo je videti šta nam je to preskočilo od oružane sile. Jeste ruinirano, zastarelo, jeste skupo kad se krpi. Plate oficira i podoficira su ispod crte oskudice. Ali, ni to što se ima, što se našlo od imanja nije malo.

Između reprezentativne i izvršne vlasti uočena je izvesna surevnjivost u pogledu nadležnosti nad vojskom. Ko je ovde vrhovni? Ali, mora se priznati da su pretendenti na maršalsku komandu ipak dokazali da im je država preča od počasti. Dakle, nisu se posvađali. I to je bio dobar znak, početak izvesnog dvojstva u rukovođenju vojskom. A to u poređenju s nesolidnim Vrhovnim savetom odbrane uopšte nije loše.

Rekosmo već na ovom mestu, da je Mlađan Dinkić prilično važan adut u namicanju novca za srpsku vojsku. Moramo ga podsetiti na obećanje da će biti para za plate, modernizaciju i remont onih muzejskih primeraka aviona. Biće šteta ako taj, inače škrti, Đorđe Vajfert srpske vlade ode iz nje 1. oktobra. Morao bi neko umesto njega da ispuni obećanje. Šta ako dođe zaboravni ključar trezora?

E sad, i pored velikih stradanja u prošlosti, siromaštva, dugova i lošeg (jugoslovenskog) nasleđa, srpska vojska ima dobru platformu za izlazak iz krize. Konačno ima podršku države. Nije izolovana i nije mimo sveta. Ima mlad, energičan i obrazovan generalski kadar. Putuju po svetu, mnogo dalje od Čajetine, dokle su stizali neki bivši vojni prvaci.

Aktuelni srpski generali, skoro da su u istom socijalnom krugu sa svojim potčinjenim oficirima. A ipak im starije kolege iz Miloševićeve garde prebacuju da su izdajnici. Zanimljivo, neki od njih, iz stanova od tri ara, optužuju generala Ponoša da je plaćenik "stranih sila" i da će je kao takav prodati, ili predati, svejedno. Sadašnji zastupnik načelnika Generalštaba stanuje sa porodicom u jednoiposobnom stanu. Čovek može i da ostane u takvom smeštaju, tome se ne treba čuditi. Njegovi prethodnici su izgubili sve drugo, osim stambenih teritorija.

Za mlade oficire, stambena situacija načelnika Generalštaba nije nikakva uteha. Treba verovati da će general to ipak nekako rešiti, makar i uz pomoć stranih sila. Šta poletarce čeka, pošto su ispred Skupštine pohvatali svoje šapke i krenuli u potpunu neizvesnost? Stan je daleka ideja, ženidba možda, uz uslov da oficire prestane da bije glas kako su nomadi i golje.

Lepo je od države što nam je omogućila da javno, na velikom trgu vidimo glancanje starog srebra. To jest, promotivnu renesansu srpske vojske. Ali, morala bi brzo da učini i ovo: da snažnom podrškom vojnim beskućnicima omogući sopstveni krov nad glavom. Da mladim oficirima olakša put, bar početak obavljanja te najteže profesije. Da usvoji odličnu strategijsku platformu o preobražaju srpske vojske, ideju koja nosi lični pečat generala Ponoša i njegovog tima.

Da mudrom politikom sačuva i ojača profesionalnu srpsku vojnu silu, ali i da pobeđuje tako što neće ratovati. Ima li u ovim zahtevima protivrečnosti? Verovatno ne. Na sabljama srpskih oficira ionako piše: "Ne vadi me bez potrebe, ne vraćaj me bez časti!"