ГЛАНЦАЊЕ СТАРОГ СРЕБРА

Нови официри српске војске промовисани су пред народном Скупштином. Војна академија је са Бањице, на челу са начелником, генералом Видосавом Ковачевићем, сишла у центар града. Свежи потпоручници и академци су стројевим кораком дефиловали пред народом, који је и поред свих мука, после толико година, можда био жељан једне параде – живих слика војничке елеганције.

Увис су полетеле шапке, тако излегли официри исказују своју радост. Или, ко зна шта. Ваља ухватити своју капу коју си бацио према небесима, иначе би могао да те бије баксуз. Ионако људи одлазе у авантуру, њихов посао је све друго него песма.

Пре овог промотивног дефилеа, у Београду су запамћене две "параде победе". Последња са Титом, 1975. и прва без Тита, десет година касније. Затим настаје парадно затишје и војнички хаос. Тенкови излазе на београдске улице 9. марта 1991. у злокобној колони која чува режим. Исти гусеничари, са другим посадама покушали су да се прошетају до града 5. октобра 2000. Али, није било места за њих или тенкисти нису били претерано послушни.

Већ годинама српска војска на својим плећима носи хипотеку пораза. Углавном неоправдано. Распаде и трагедије је плаћала скупље од свих. Рачуни, које је правило заслепљено и пијано друштво, углавном су стизали војсци, коју су интересне политичке групе бацале на маргину.

Официри су полако и незадрживо клизили ка социјалном дну. Држава у транзицији није имала идеју шта да учини са великим, истрошеним организмом. Како да га поново устроји и усправи на ноге, како да се огромне паре не бацају у бездан. Неке необјашњиве трагедије, скандали и афере водиле су непосредно у очај. Војска Србије и Црне Горе била је без државе, њена конфузна врховна команда у трагикомичном нескладу.

Србија је добила своју војску и своју државу вољом других. Кад смо остали сами, ваљало је видети шта нам је то прескочило од оружане силе. Јесте руинирано, застарело, јесте скупо кад се крпи. Плате официра и подофицира су испод црте оскудице. Али, ни то што се има, што се нашло од имања није мало.

Између репрезентативне и извршне власти уочена је извесна суревњивост у погледу надлежности над војском. Ко је овде врховни? Али, мора се признати да су претенденти на маршалску команду ипак доказали да им је држава преча од почасти. Дакле, нису се посвађали. И то је био добар знак, почетак извесног двојства у руковођењу војском. А то у поређењу с несолидним Врховним саветом одбране уопште није лоше.

Рекосмо већ на овом месту, да је Млађан Динкић прилично важан адут у намицању новца за српску војску. Морамо га подсетити на обећање да ће бити пара за плате, модернизацију и ремонт оних музејских примерака авиона. Биће штета ако тај, иначе шкрти, Ђорђе Вајферт српске владе оде из ње 1. октобра. Морао би неко уместо њега да испуни обећање. Шта ако дође заборавни кључар трезора?

Е сад, и поред великих страдања у прошлости, сиромаштва, дугова и лошег (југословенског) наслеђа, српска војска има добру платформу за излазак из кризе. Коначно има подршку државе. Није изолована и није мимо света. Има млад, енергичан и образован генералски кадар. Путују по свету, много даље од Чајетине, докле су стизали неки бивши војни прваци.

Актуелни српски генерали, скоро да су у истом социјалном кругу са својим потчињеним официрима. А ипак им старије колеге из Милошевићеве гарде пребацују да су издајници. Занимљиво, неки од њих, из станова од три ара, оптужују генерала Поноша да је плаћеник "страних сила" и да ће је као такав продати, или предати, свеједно. Садашњи заступник начелника Генералштаба станује са породицом у једноипособном стану. Човек може и да остане у таквом смештају, томе се не треба чудити. Његови претходници су изгубили све друго, осим стамбених територија.

За младе официре, стамбена ситуација начелника Генералштаба није никаква утеха. Треба веровати да ће генерал то ипак некако решити, макар и уз помоћ страних сила. Шта полетарце чека, пошто су испред Скупштине похватали своје шапке и кренули у потпуну неизвесност? Стан је далека идеја, женидба можда, уз услов да официре престане да бије глас како су номади и гоље.

Лепо је од државе што нам је омогућила да јавно, на великом тргу видимо гланцање старог сребра. То јест, промотивну ренесансу српске војске. Али, морала би брзо да учини и ово: да снажном подршком војним бескућницима омогући сопствени кров над главом. Да младим официрима олакша пут, бар почетак обављања те најтеже професије. Да усвоји одличну стратегијску платформу о преображају српске војске, идеју која носи лични печат генерала Поноша и његовог тима.

Да мудром политиком сачува и ојача професионалну српску војну силу, али и да побеђује тако што неће ратовати. Има ли у овим захтевима противречности? Вероватно не. На сабљама српских официра ионако пише: "Не вади ме без потребе, не враћај ме без части!"