Španci skandalizovani „Srpskim filmom”

Španska oktobarska filmska scena obeležena je i ove godine Međunarodnim festivalom fantastičnog filma u Sićesu, na kojoj je najnepovoljniju i najskandalozniju kritiku dobio „Srpski film”, Srđana Spasojevića.

„Mladi srpski režiseri su deca nasilja i strahota koje su se događale u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji (1991-2001), sa koncentracionim logorima, užasnim ponižavanjima stanovništva i silovanjima, čime je smrt postala nešto previše svakidašnje i blisko”, reči su koje je proteklog petka objavio prestižni dnevni list „Pais”. Njegov kritičar je dodao da se, uprkos prvobitnom dogovoru kolega novinara da u znak protesta uopšte ne pišu o filmu, ipak odustalo od takve odluke, te su ponovo u manje od deset dana svi španski mediji imali prilike da prozovu Srbiju kao zemlju mraka i negativnih emocija. „Zamislite najstrašnije moguće stvari: nekrofiliju, incest, silovanje, pederastiju i smrt, sve to prikazano u filmu sa eksplicitnim scenama”, nastavlja kritičar „Paisa, „i otkrićete skrivenu sliku krajnje deprimirane društvene, ekonomske i političke situacije Srbije”, zaključuje tekst dnevnog lista čiji tiraž u hispanskom svetu dostiže milion primeraka.

Komentar u „Vanguardiji”, najčitanijem dnevnom listu u Kataloniji, navodi da pored svih gadosti film zapravo ne ruši nikakve tabue „već prosto nameće nasilje, bez trunke osećaja sažaljenja; i što se više bliži kraju nasilje raste, poniženja se nižu i krv teče ko voda”. „Šta jedan ovakav eksperiment radi na Festivalu u Sićesu?”, zaključuje novinar „Vanguardije”, apelujući verovatno i na svest direktora ovog filmskog zbivanja, Anhel Sale, koji nije mogao da se ne zapita koliko je ova srpska produkcija doprinela da ovogodišnji festival bude okarakterisan kao „kontejner za otpatke”.

Svako društvo u savremenom svetu trpi krajnosti kojima se, u prenaglašenom vidu bavi (pa i zloupotrebljava) i „Srpski film”. A da li je vreme da posle poslednje dve decenije baš mi na svetske filmske festivale šaljemo produkcije koje će dopustiti da nas ocenjuju kao „dno dna”, pitanje je na koje svako može da odgovori po svom nahođenju.

Tamara Đermanović