U slici i reči

Reč ili slika, pitanje je sad.

Je li delotvornija za stvaranje javnog mnjenja, pa i za tok budućih događaja, nema televizijska slika ili reč upućena s ekrana?

O tome bi se moglo razmišljati protekle dve sedmice kad su se snimci rušilačkog nasilja sa beogradskih ulica i đenovskog stadiona bezbroj puta ponavljali u TV programima, a istovremeno su u njima vođene i mnogobrojne debate o uzrocima, posledicama, organizatorima, izvršiocima tog i takvog divljanja. Čini se da se nešto ipak postiglo „združenim delovanjem”. Održan je, i bio je korektan „večiti” fudbalski derbi.

Red je podsetiti da televizije nisu čekale na ove najsvežije povode da bi se bavile temama koje čine njihovu pozadinu – stanjem u domaćem sportu, militantnim navijačima, sukobom tradicionalista i modernista u gledanju na javni moral, odnosima između strejt i gej populacije... sve do organizovanog kriminala koji se ubacuje u pomenute sfere zloupotrebljavajući beskrupulozno svaku priliku za konflikt.

Ako je više puta naglašavano da se do željene promene i „pacifikacije” može doći najpre dobrim informisanjem i obrazovanjem mladih – tu se bar Radio-televiziji Srbije nema šta zameriti. Njen školski i obrazovni program nastoji da obavesti, objasni, uputi, savetuje adolescente olakšavajući im snalaženje u odrastanju, razumevanje okruženja, izbor stanovišta i merila vrednovanja. Upravo je počela serija „Uzbuna” koja upozorava na opasnost od iskušenja zavisnosti, prvenstveno od droge kao najrazornijeg neprijatelja zdravog života. A upravo je završena repriza prošlogodišnje serije „Sekseksperti” u kojoj se detaljno govorilo o polnim identitetima, rodnim ulogama, seksualnim orijentacijama, homoseksualnosti i homofobiji...

Način na koji se pristupa gledalištu ovakvih serija je dobro promišljen: otvoren, direktan, blagonaklon i prijateljski. Voditelji su mladi ljudi, angažovani eksperti takođe. Ankete među vršnjacima smanjuju didaktičnost i povećavaju uverljivost. Igrani delovi korisna su simulacija tipičnih životnih situacija, pa i očigledno simulirano javljanje gledalaca s osetljivim pitanjima ima u toj koncepciji svrhu i opravdanje.

Nažalost, to je ipak kap u moru koje ukupno tvore slike i reči sa domaćih TV kanala. Njihovi filmski repertoari prepuni su brutalnosti i agresije, njihovi rijalitiji zagušeni grubostima i prostotom, njihovi magazini satkani od pomodnosti i tračeva, njihove političke pričaonice prožete surevnjivošću i demagogijom.

No, da nisu televizije jedine koje moćno formiraju „pogled na svet” i modele ponašanja pokazalo se baš utakmicom između Zvezde i Partizana. Kad tako reše klubovi, vlast, opozicija, policija... sve je lepo i u slici i u reči. Pa ispadne da je večiti derbi – kako je zaključio komentator direktnog prenosa na Prvoj – „srpska svetinja”.