У слици и речи

Реч или слика, питање је сад.

Је ли делотворнија за стварање јавног мњења, па и за ток будућих догађаја, нема телевизијска слика или реч упућена с екрана?

О томе би се могло размишљати протекле две седмице кад су се снимци рушилачког насиља са београдских улица и ђеновског стадиона безброј пута понављали у ТВ програмима, а истовремено су у њима вођене и многобројне дебате о узроцима, последицама, организаторима, извршиоцима тог и таквог дивљања. Чини се да се нешто ипак постигло „здруженим деловањем”. Одржан је, и био је коректан „вечити” фудбалски дерби.

Ред је подсетити да телевизије нису чекале на ове најсвежије поводе да би се бавиле темама које чине њихову позадину – стањем у домаћем спорту, милитантним навијачима, сукобом традиционалиста и модерниста у гледању на јавни морал, односима између стрејт и геј популације... све до организованог криминала који се убацује у поменуте сфере злоупотребљавајући бескрупулозно сваку прилику за конфликт.

Ако је више пута наглашавано да се до жељене промене и „пацификације” може доћи најпре добрим информисањем и образовањем младих – ту се бар Радио-телевизији Србије нема шта замерити. Њен школски и образовни програм настоји да обавести, објасни, упути, саветује адолесценте олакшавајући им сналажење у одрастању, разумевање окружења, избор становишта и мерила вредновања. Управо је почела серија „Узбуна” која упозорава на опасност од искушења зависности, првенствено од дроге као најразорнијег непријатеља здравог живота. А управо је завршена реприза прошлогодишње серије „Сексексперти” у којој се детаљно говорило о полним идентитетима, родним улогама, сексуалним оријентацијама, хомосексуалности и хомофобији...

Начин на који се приступа гледалишту оваквих серија је добро промишљен: отворен, директан, благонаклон и пријатељски. Водитељи су млади људи, ангажовани експерти такође. Анкете међу вршњацима смањују дидактичност и повећавају уверљивост. Играни делови корисна су симулација типичних животних ситуација, па и очигледно симулирано јављање гледалаца с осетљивим питањима има у тој концепцији сврху и оправдање.

Нажалост, то је ипак кап у мору које укупно творе слике и речи са домаћих ТВ канала. Њихови филмски репертоари препуни су бруталности и агресије, њихови ријалитији загушени грубостима и простотом, њихови магазини саткани од помодности и трачева, њихове политичке причаонице прожете суревњивошћу и демагогијом.

Но, да нису телевизије једине које моћно формирају „поглед на свет” и моделе понашања показало се баш утакмицом између Звезде и Партизана. Кад тако реше клубови, власт, опозиција, полиција... све је лепо и у слици и у речи. Па испадне да је вечити дерби – како је закључио коментатор директног преноса на Првој – „српска светиња”.