Lekari na dve stolice

Ako od lekara može nešto da se nauči, a nije u vezi sa medicinom i lečenjem, to je da se „državne jasle” ne napuštaju. Dok nisu od ministra zdravlja izdejstvovali ukidanje, inače od početka osporavane odluke o uvođenju dopunskog rada u zdravstvu – koji je trebalo da bude ograničen, kontrolisan i oporezovan – duhovi u zdravstvu se nisu smirili. I, evo, promene se nalaze u skupštinskoj proceduri, pa će po svoj prilici od Nove godine, sve biti kao što je bilo. Tolika halabuka, govorancija, okrugli stolovi, emisije i – posle dve godine smo na istom!

Iza ove ideje zalegao je ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Krah inicijative ne smatra svojom greškom: „U tranziciji nije neobično da se odluke koje ne daju željeni efekat izmene”.

Lekar koji radi u nekoj državnoj ustanovi više neće morati od direktora svoje matične državne ustanove, koja mu obezbeđuje sigurnu platu, staž i zdravstveno osiguranje, da traži odobrenje da u svoje slobodno vreme, popodne ili uveče, radi u nekoj privatnoj ordinaciji koliko hoće i kada hoće.

Nema više ni famozne podele na nastavnike medicinskih fakulteta i lekare bez titula, gde su prvi imali potpuno odrešene ruke da kao konsultanti rade, čitaj „sede na dve stočice”, (mogli bi i na 10 stolica ako su dovoljno traženi), dok su obični lekari morali da „podele radno vreme”, kako je to rogobatno zakonskim rešenjima isplanirano. Radno vreme u celoj Srbiji jedva je „podelilo” između 300 i 400 lekara, a mnogo veći broj bio je onih koji su krišom i dalje nastavili da rade u privatnim ordinacijama. Ova podela je u mnogim klinikama unela samo „zlu krv” i svađe, a sistemskog rešenja i dalje nema. Ono što nema nigde u razvijenoj Evropi, ima u Srbiji: lekar može da radi istovremeno u državnoj i u privatnoj službi, od ujutro do uveče. Koliko će savesno raditi sa pacijentima koji im stižu sa zdravstvenom knjižicom, a koliko sa onima koji dolaze sa kešom?  

Sa sistemom koji ostaje na snazi, građani će zbog ograničenja u sistemu zdravstvenog osiguranja, morati da plaća istu zdravstvenu uslugu i dalje dva puta, ukoliko želi da u privatnoj ordinaciji dobije detaljniji pregled kod određenog lekara bez čekanja i nerviranja.

Među lekarima niko ne napušta državni posao. Protestuju uglas: Plate su male, uslovi strašni i „nedostojni pacijenata“, dežurstva noću i vikendom iscrpljujuća, ali uporno sede na svom radnom mestu u državnoj ustanovi. Samo u Beogradu je otvoreno nekoliko velelepnih privatnih bolničkih klinika, hirurških centara s vrhunskim salama i opremom, ali u njima kao glavni hirurzi i lekari rade – penzioneri. Tek poneki anesteziolog je prihvatio da radnu knjižicu iz državne ustanove prebaci u privatnu zdravstvenu ustanovu. Što je sigurno, sigurno je.