Presuđeno pravdi

Presuda u slučaju "Ibarska magistrala", izrečena minulog petka u beogradskoj Palati pravde po treći put za poslednjih sedam godina, opet je izazvala burna reagovanja najbliže rodbine ubijenih članova SPO-a, ali i dobrog dela javnosti, zbog visine izrečenih kazni, pa čak i oslobađanja krivice pojedinih aktera ovog procesa.
Teško da će za ožalošćene, ali i širu javnost, za utehu poslužiti konstatacija sudije Bojana Mišića da "to što je neko oslobođen u sudu za neko krivično delo ne znači da je nevin, već samo da nema dokaza za krivicu".

A po mišljenju veća sudije Mišića nije bilo dokaza da je bivši načelnik RDB-a Radomir Marković naredio da se izvrši zločin. Prema ovoj presudi ispada da su se Legija i njegovi potčinjeni iz Jedinice za specijalne operacije "samoorganizovali" i krenuli na "specijalni zadatak" masakriranja članova Srpskog pokreta obnove, a da im je njihov šef Marković "samo" pomogao da posle zločina ne budu otkriveni.

Na ovu nelogičnost upravo je upozorio Vrhovni sud Srbije kada je ukinuo prethodnu presudu, upozoravajući da je preuranjen zaključak da Marković, ali i Milan Radonjić, bivši šef beogradskog RDB-a i Branko Đurić, tadašnji šef prestoničke policije nisu učestvovali u ubistvu. Pa čak i da Marković jeste "samo" pomogao učiniocima krivičnog dela, čime je zaslužio da mu kazna bude ublažena sa 10 na osam godina?

Naravno, niko nije sumnjao u to da će sudija Mišić ponuditi sasvim logično obrazloženje da se "veće rukovodilo propisima u vreme izvršenja krivičnog dela i načelom primene blažeg zakona", pa je zato prvooptužene umesto na 40, osudilo na po 15 godina robije. Vreme će pokazati koliko je bio u pravu.

Činjenica je, međutim, da se veće kojim je predsedavao oglušilo o nešto što se zove sudska praksa i nešto što se naziva autoritetom više instance kao što je Vrhovni sud Srbije. Mišić je sam primetio da je došlo do "ozbiljne razlike u mišljenju sa Vrhovnim sudom", objasnivši da je u životu tačno da viši po činu (Marković) naređuje nižem po činu (Legija), ali da ta logika nije pravna već "životna", prevedeno, da nije bitna za presudu.

Opravdanje za negodovanje zbog neizricanja vremenski težih kazni možda, i samo možda, moglo bi da se potraži u samoj težini počinjenog krivičnog dela (četvorostruko ubistvo), delom i u izvedenim dokazima, odnosno, dokazanoj krivici većini optuženih, ali i u društveno-političkim okolnostima pod kojima se zločin odigrao.

Naime, ako za trenutak apstrahujemo najbližu rodbinu koja je često i, reklo bi se, prirodno nezadovoljna svakom presudom čiji intenzitet ne zadovoljava onu poznatu razmeru "oko za oko, zub za zub", ostaje za razmatranje nezadovoljstvo ogromnog dela srpske javnosti koji je u ovom suđenju u stvari video suđenje otrgnutom delu državne bezbednosti i zloupotrebljenoj "jedinici" čiji su pripadnici godinama nekažnjeno ubijali po Srbiji.

Ponovo, po treći put, sve je u rukama Vrhovnog suda Srbije. Najviša pravosudna institucija u zemlji ne može više da ukida prvostepenu presudu – može ili da je potvrdi ili preinači. Zna se čemu se nada veći deo javnog mnjenja u Srbiji.