Očekivani dometi Kankuna

Nedavno je (2. novembra) u rubrici „Pogledi” objavljen tekst autora J. Ilića „Slab zalet za Kankun”. S obzirom na to da sam učesnik sastanka u Tianjinu, u okviru delegacije Republike Srbije, a ujedno i izvestilac jedne od dveju radnih grupa, koje su imale zadatak da pripreme predloge odluka koje bi bile usvojene na XVI konferenciji Okvirne konvencije UN o promeni klime i VI sastanku Kjoto protokola u Kankunu, sa velikim interesovanjem sam pročitao tekst. Međutim, nakon pažljivog čitanja, teško je ne odoleti utisku da tekst obiluje nejasnoćama i proizvoljnostima u tumačenju onoga što je prethodilo i što se dešavalo na ovom skupu, kao i porukama šta se može očekivati na sastanku u Kankunu.

Radi razumevanja statusa pregovora neophodno je ukazati da nove obaveze iz Kopenhagena formalno ne postoje jer „Sporazum iz Kopenhagena” nije zvanični dokument, već je samo „primljen k znanju”, iako mu se naknadno pridružilo 137 zemalja. Ove zemlje imaju različite obaveze u odnosu na smanjenje emisija „gasova sa efektom staklene bašte – GHG”, ali u formi dobrovoljne primene. Neke razvijene zemlje, koje imaju obaveze smanjenja emisija GHG, pozivaju se na ovaj dokument ukazujući na njegovu političku dimenziju, dok ga zemlje u razvoju, koje predstavljaju većinu, a koje nemaju obaveze smanjenja GHG ne prihvataju. Istovremeno ističući istorijsku odgovornost razvijenih za povećanje emisija GHG, zemlje u razvoju zahtevaju od razvijenih da nakon isteka protokola, prihvate obavezu i smanje emisiju od 40 do 45 odsto u odnosu na 1990. godinu, a zemlje u razvoju su spremne da uvedu mere koje će dovesti do ograničenja svojih emisija. Pored toga, zemlje u razvoju, posredstvom svoje pregovaračke grupe G77 plus Kina traže veliku finansijsku podršku za sprovođenje mera adaptacije i predupređenje klimatskih promena, za besplatni transfer tehnologije, formiranje institucija za finansijsku i tehničko-tehnološku podršku i slično. Očigledno da je zaustavljanje klimatskih promena, na željenih dva stepena Celzijusa do kraja ovog veka, izuzetno kompleksno i skupo pitanje, posebno u vreme svetske ekonomske krize.

S tim u vezi treba napomenuti da su takozvane BRIK zemlje (Brazil, Rusija, Indija i Kina), koje spadaju u grupu narastajućih ekonomija, u odnosu na konvenciju, na suprotnim stranama: Kina , Indija i Brazil, pripadaju pregovaračkoj grupi G77 plus Kina, dok Rusija pripada pregovaračkoj „Ambrela” grupi koju čine razvijeni.

Činjenica da se pitanjima klimatskih promena bave i međunarodni skupovi na najvišem političkom nivou, G8 i G20, ne opravdava i ne daje legitimitet idejama da se ovo pitanje izmesti iz sistema UN, odnosno njegovom rešavanju van konvencije.

Sa stanovišta konvencije treba ukazati na značaj pozicija SAD i Kine, s obzirom na to da je njihov kvantitativni „doprinos” globalnim emisijama GHG, dostigao oko 44 odsto, s tim da je Kina izbila na prvo mesto, ali je po emisijama ugljen-dioksida (dve do tri tone po glavi stanovnika) još uvek daleko ne samo od SAD (oko 15 tona) već i od svih razvijenih, što joj omogućava tretman zemlje u razvoju.

Sve navedeno ukazuje na složenost i političku osetljivost pregovora za novi sporazum. Najnepoželjniji scenario je da svet dočeka 1. januar 2013. bez sporazuma, koji bi omogućio nastavak protokola, i izbegao „pravni vakuum” koji bi mogao uneti konfuziju i voluntarizam u pogledu daljih mera na predupređenju klimatskih promena, već bi i poništio neke postignute rezultate.

Uprkos činjenici da se u Kankunu ne može doći do novog sporazuma, nema mesta pesimizmu za krajnji ishod. Pitanje je veoma kompleksno, politički osetljivo i zahteva strpljenje, mudrost i spremnost na kompromise da bi se došlo do rešenja koje bi obezbedilo da se dugoročno izbegnu klimatske promene.

*Načelnik odeljenja za održivi razvoj u Ministarstvu energetike i rudarstva