San o lepoj prošlosti

Nedavno sam, sa grupom kolega, u okviru projekta „Od socijalizma ka kapitalizmu” (Fondacija Fridrih Ebert, Cesid i Centar za studije socijalne demokratije), obavio terensko istraživanje čiji je cilj bio da se odgovori na pitanje kako građani danas vide „Titov” socijalizam, „Miloševićevu” deceniju nacionalizma i deceniju „demokratske” sadašnjosti. Jedna tema tog istraživanja pobuđuje pažnju javnosti, neuobičajeno dugo za naše medije. Reč je o tome što građani bolji život vezuju za socijalizam. Na pitanje „Kada je ovoj zemlji bilo najbolje?”, od petoro građana četvoro je reklo da je bilo najbolje u šezdesetim, sedamdesetim ili osamdesetim godinama prošlog veka. Poslednju deceniju prošlog veka izdvojio je svaki sedamnaesti građanin, a prvu deceniju ovog veka – svaki deseti. I odgovori na druga pitanja koja problematizuju relacije prošlost – sadašnjost – budućnost idu u istom smeru. Ispitujući percepciju stanja privrede, životnog standarda, političkog sistema i političkih sloboda našli smo da građani danas misle da je po svim pomenutim parametrima socijalizam bio najbolji, osim po političkim slobodama; kada su one u pitanju, građani misle da nam je danas najbolje. Vreme Miloševića bilo je najgore po dva parametra, a po druga dva najgore nam je danas. U prošloj deceniji – vreme ratova, nacionalizma, neviđene inflacije, međunarodne izolacije, bombardovanja i svih drugih decivilizacija – nam je bilo najgore na planu političkih sloboda i na planu političkog sistema. Danas, u deceniji koja ističe, najgore nam je na planu životnog standarda i na planu privrede. Kada se sve sabere, građani Srbije procenjuju da nam je najbolje bilo u socijalizmu (u ocenama od jedan do pet, prosek je 3,6), a da nam je danas nešto bolje (2,5) nego što je bilo za Miloševićevog vakta (2,4).

Za poređenje 45 godina socijalizma, 10 godina nacionalizma i 10 godina sadašnje demokratije imamo mogućnost i na planu poređenja stepena poverenja u društvene i političke institucije. Najmanje ispitanika imalo je poverenje u institucije tokom Miloševićeve decenije, svega 10 odsto. Poverenje u toku prve decenije demokratije je različito i zavisi od toga ko je u datom trenutku bio glavni urednik Srbije, pa je tako u institucije u vreme Zorana Đinđića – poverenje imalo 23 odsto građana, u Koštuničine institucije – devet odsto ispitanika, a u Tadićeve 19 odsto. S druge strane, u institucije Titovog vremena poverenje je imalo 45 odsto građana Srbije.

Danas 40 odsto građana misli da živi lošije od svojih roditelja, a samo malo manje misli da živi bolje – 36 odsto. S druge strane, gotovo trećina misli da će njihova deca živeti gore, ali ipak gotovo polovina ima nadu i smatra da će im deca živeti bolje. Reklo bi se da nada nije nestala, već da je samo pomerana u nešto dalju budućnost.

Sve u svemu, mnogi među nama misle da im je danas mnogo loše, a da im je u socijalizmu bilo mnogo bolje. Reklo bi se da socijalizam sanjamo, a da kapitalizam trpimo.

Mnogi su u Srbiji socijalizam napustili uz psovke i uz snove o „Dušanovom carstvu”. Danas i oni sanjaju socijalizam. Ima i onih koji bi da im bude „Dušanovo carstvo”, a da u njemu bude kao onda kada je „Bravar” bio car, a mi živeli kraljevski!

Pokušajte da u razgovoru sa „prosečnim građaninom” dokažete kako je u socijalizmu dominirao opšti grabež nelegitimne elite („politički kapitalizam”, Josip Županov). Odgovoriće vam, s dubokim uverenjem, da to nije ništa u odnosu na lopovluk sadašnje političke elite.

„Ovi današnji ne mogu da okreče ono što smo pod Titom izgradili!”. A kad mu iznesete dokaze Ljubomira Madžara da je i u tom socijalizmu moglo i znatno bolje, odgovara vam: moglo je da smo mi bili bolji (retko ko će reći da bi i danas mogli bolje kada bi mi bili bolji).

Kad sanjamo socijalizam, sanjamo ondašnji nerad za dobre pare, kaže poneki ekonomista i neoliberali, odreda. Živeli smo na stranim kreditima, dodaju. Odgovara im građanin obični, A ko to danas živi na mnogo većim dugovima nego što su bili ondašnji?

Pre godinu dana, Josip Katunarić je u prigodnom govoru povodom primanja nagrade „Rudi Supek” rekao da se optimizam kolektivnog pamćenja aktivira usled poražavajućeg doživljaja društvene sadašnjosti, a mi bismo dodali – i budućnosti. Možda socijalizam i nije bio tako dobar, ali ovo sada je mnogo loše! Prošlost nam je bila bolja jer je sadašnjost tegobna, a budućnost stalno neizvesna. Kad sanjamo prošlost, nešto nam nije u redu sa budućnošću! U stvari, sadašnjost nam je takva da sanjamo prošlost jer nam je budućnost nepredvidiva i tako beznadna.

Sve u svemu, svedoci smo pervertiranog lociranja nade. Život „k’o u raju” hrišćani vezuju za onostranu budućnost, komunisti za neku na izgled opipljivu ali ipak daleku budućnost, a „nebeski narod” raj vidi u prošlosti, onomad u „Dušanovom carstvu”, a danas u „Titovom kraljevstvu”.

sociolog