Сан о лепој прошлости

Недавно сам, са групом колега, у оквиру пројекта „Од социјализма ка капитализму” (Фондација Фридрих Еберт, Цесид и Центар за студије социјалне демократије), обавио теренско истраживањe чији је циљ био да се одговори на питање како грађани данас виде „Tитов” социјализам, „Милошевићеву” деценију национализма и деценију „демократске” садашњости. Једна тема тог истраживања побуђује пажњу јавности, неуобичајено дуго за наше медије. Реч је о томе што грађани бољи живот везују за социјализам. На питање „Када је овој земљи било најбоље?”, од петоро грађана четворо је рекло да је било најбоље у шездесетим, седамдесетим или осамдесетим годинама прошлог века. Последњу деценију прошлог века издвојио је сваки седамнаести грађанин, а прву деценију овог века – сваки десети. И одговори на друга питања која проблематизују релације прошлост – садашњост – будућност иду у истом смеру. Испитујући перцепцију стања привреде, животног стандарда, политичког система и политичких слобода нашли смо да грађани данас мисле да је по свим поменутим параметрима социјализам био најбољи, осим по политичким слободама; када су оне у питању, грађани мисле да нам је данас најбоље. Време Милошевића било је најгоре по два параметра, а по друга два најгоре нам је данас. У прошлој деценији – време ратова, национализма, невиђене инфлације, међународне изолације, бомбардовања и свих других децивилизација – нам је било најгоре на плану политичких слобода и на плану политичког система. Данас, у деценији која истиче, најгоре нам је на плану животног стандарда и на плану привреде. Када се све сабере, грађани Србије процењују да нам је најбоље било у социјализму (у оценама од један до пет, просек је 3,6), а да нам је данас нешто боље (2,5) него што је било за Милошевићевог вакта (2,4).

За поређење 45 година социјализма, 10 година национализма и 10 година садашње демократије имамо могућност и на плану поређења степена поверења у друштвене и политичке институције. Најмање испитаника имало је поверење у институције током Милошевићеве деценије, свега 10 одсто. Поверење у току прве деценије демократије је различито и зависи од тога ко је у датом тренутку био главни уредник Србије, па је тако у институције у време Зорана Ђинђића – поверење имало 23 одсто грађана, у Коштуничине институције – девет одсто испитаника, а у Тадићеве 19 одсто. С друге стране, у институције Титовог времена поверење је имало 45 одсто грађана Србије.

Данас 40 одсто грађана мисли да живи лошије од својих родитеља, а само мало мање мисли да живи боље – 36 одсто. С друге стране, готово трећина мисли да ће њихова деца живети горе, али ипак готово половина има наду и сматра да ће им деца живети боље. Рекло би се да нада није нестала, већ да је само померана у нешто даљу будућност.

Све у свему, многи међу нама мисле да им је данас много лоше, а да им је у социјализму било много боље. Рекло би се да социјализам сањамо, а да капитализам трпимо.

Многи су у Србији социјализам напустили уз псовке и уз снове о „Душановом царству”. Данас и они сањају социјализам. Има и оних који би да им буде „Душаново царство”, а да у њему буде као онда када је „Бравар” био цар, а ми живели краљевски!

Покушајте да у разговору са „просечним грађанином” докажете како је у социјализму доминирао општи грабеж нелегитимне елите („политички капитализам”, Јосип Жупанов). Одговориће вам, с дубоким уверењем, да то није ништа у односу на лоповлук садашње политичке елите.

„Ови данашњи не могу да окрече оно што смо под Титом изградили!”. А кад му изнесете доказе Љубомира Маџара да је и у том социјализму могло и знатно боље, одговара вам: могло је да смо ми били бољи (ретко ко ће рећи да би и данас могли боље када би ми били бољи).

Кад сањамо социјализам, сањамо ондашњи нерад за добре паре, каже понеки економиста и неолиберали, одреда. Живели смо на страним кредитима, додају. Одговара им грађанин обични, А ко то данас живи на много већим дуговима него што су били ондашњи?

Пре годину дана, Јосип Катунарић је у пригодном говору поводом примања награде „Руди Супек” рекао да се оптимизам колективног памћења активира услед поражавајућег доживљаја друштвене садашњости, а ми бисмо додали – и будућности. Можда социјализам и није био тако добар, али ово сада је много лоше! Прошлост нам је била боља јер је садашњост тегобна, а будућност стално неизвесна. Кад сањамо прошлост, нешто нам није у реду са будућношћу! У ствари, садашњост нам је таква да сањамо прошлост јер нам је будућност непредвидива и тако безнадна.

Све у свему, сведоци смо первертираног лоцирања наде. Живот „к’о у рају” хришћани везују за онострану будућност, комунисти за неку на изглед опипљиву али ипак далеку будућност, а „небески народ” рај види у прошлости, ономад у „Душановом царству”, а данас у „Титовом краљевству”.

социолог