Koreni i izvorišta

Jožef Nađ je izašao na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta zajedno sa svojim muzičarem Vladimirom Tarasovim, stavili su na lice crvene klovnovske noseve, prišli malom stolu u uglu scene i počeli da se dobacuju ping-pong lopticama.

Tako je suptilno i duhovito Nađ počeo da kreira svoj koreografski autoportret, "Poslednji pejzaž". Neopterećen literarnim obrascima ili igrom koja želi da fascinira u bilo kom smislu, smenjujući introvertne, melanholične pasaže, sa otvorenim i energičnim suočavanjima sa sopstvenim bićem i njegovom prošlošću. Zaronjen u introspekciju, Nađ u ovoj predstavi istražuje svoj odnos sa prirodom, svojim korenima, a istovremeno analizira svoje pokrete i njihova izvorišta.

Naime, početna ideja ovoga dela vodi Nađa u potragu za svojim poreklom, u kontemplaciju nad tim intrigantnim pejzažom, nedaleko od Kanjiže u kojoj je rođen. A to je pusta ravnica sa tek ponekim drvetom i divljom travom koja krije nepoznate grobne humke. Možda je bila religijsko mesto nomadskih plemena? Verovatno je to razlog što na sceni Nađ počinje da koristi prvo belu navlaku preko glave, a potom i masku. Njegov ples je ekspresivan, ritualan, on u rukama drži drvene palice i pleše kao da se bori sa nevidljivim demonima. Ali on se ne ograničava samo na svoje geografsko poreklo, već pokušava da ga uskladi sa samim poreklom svojih pokreta koje ispituje i osluškuje.

Na sredini scene nalazi se beli pano sa apstraktnim, svedenim crtežima koje Nađ dopunjuje, crtajući i prolivajući boju po platnu. Onda, ispred panoa, stavlja tablu po kojoj crta kredom u stilu apstraktnog ekspresionizama. A takav je i njegov pokret kada igra, apstraktan, ekspresivan, savršeno ukomponovan sa muzikom.

I tu dolazimo do najvećeg kvaliteta ove predstave, a to je fantastičan dijalog igrača i muzičara na sceni. Tu se, u stvari, ne zna ko koga prati, ko kreće prvi, njihovi ritmovi se prožimaju i spajaju u skladnu, višeslojnu celinu.

Nađ se, onda, vraća u detinjstvo, perkusionista koristi zvuke igračaka, što pojačava notu melanholije i sete. Stiče se utisak da je reč o prvom i poslednjem pejzažu, praznom, mitskom prostoru, mestu početka i kraja, zapravo krugu koji se zatvara. Zatim se na platnu ukazuje varljiva video-projekcija, telo koje nastaje i nestaje, i koja upotpunjuje tu ideju prolaznosti i konačnosti. Na kraju, igrač i muzičar stoje na sceni, u polumraku, dok se ispred njih vrti čigra.

"Poslednji pejzaž" je intimna predstava, kamerna, poetična. Samim tim bi joj, verovatno, više priličila neka manja, kamerna scena. "Poslednji pejzaž" nije kompleksna, višeslojna, upečatljiva predstava kao neki Nađovi raniji radovi, ali u sebi nosi dovoljnu dozu poetike i tragove njegovog sasvim osobenog umetničkog senzibiliteta. Jer, svaki susret sa Jožefom Nađom, pogotovo ovaj u kojem mu se pridružio sjajni Vladimir Tarasov, dovoljan je razlog za posebno pozorišno uživanje.