Kosovo promenilo NATO

Kosovo i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine ključni su momenti nove strateške koncepcije starog saveza, koji ovih dana u Lisabonu pokušava da reafirmiše centralne oslonce svog postojanja. Na primeru Kosova alijansa je direktno potvrdila da će ubuduće vojno intervenisati i izvan teritorije članica NATO-a i bez dozvole UN. Nešto ranije to je urađeno u Bosni. Na Kosovu je NATO napustio istorijsku definiciju samoga sebe kao strogo odbrambene koalicije i insistirao da se vojno zauzme pokrajina jedne države. Ultimatum oko bombardovanja bio je potkrepljen pratećim zahtevom za pravo slobodnog kretanja trupa NATO-a širom Jugoslavije. Ovo napuštanje koncepta poštovanja nacionalnog suvereniteta, praćeno militarističkom diplomatijom, značilo je tada stupanje na scenu novog stila spoljne politike, koju zapravo pokreće unutrašnja politika i pozivanje na univerzalne moralističke parole.

Videćemo hoće li samit u Lisabonu ostati na tom kursu, jer Nemačka je zatražila da se svaka buduća vojna operacija alijanse prethodno mora odobriti u Savetu bezbednosti UN. Amerikanci su protiv toga. Naravno, voditi politiku koja ne priznaje nacionalne granice i nacionalni suverenitet, voditi takvu politiku na trajnoj osnovi neće biti nimalo jednostavno kako bi to želela da sugeriše samozadovoljna retorika. Oni koji se izruguju istoriji očigledno se ne sećaju da su se pravna doktrina nacionalnog suvereniteta i princip nemešanja, uzgred rečeno, garantovani Poveljom UN, pojavili na kraju katastrofalnog 30-godišnjeg rata ne bi li sprečili da se ponove haranja iz 17. veka, kada je oko 40 odsto stanovništva centralne Evrope umrlo radi konkurentskih verzija univerzalne istine, odnosno kada se jednom proširi doktrina univerzalne intervencije i nadmetanje konkurentnih istina, rizikujemo, da se poslužim rečima Dž. K. Čestertona, da uđemo u svet razuzdane vrline.

Lisabon će verovatno afirmisati princip da se NATO mora angažovati svuda gde treba u svetu, jer jedini predstavlja čuvara reda i zato što su njegovi motivi čisti. Ovo ne samo da je nespojivo sa predstavom o jednom odbrambenom savezu, već i verovatno sa predstavom o savezu uopšte. Tradicionalno uzevši, savezi su uvek izražavali zajedničke nacionalne interese država-članica. Oni definišu neku specijalnu, a ne univerzalnu obavezu. „Casus belli” je u načelu povreda nacionalnihgranica saveza, ili zemlje za koju se smatra da je od vitalnog interesa za savez. Kada granice jednom prestanu da budu svete, kako će se definisati „casus belli” ,,humanitarnih ratova”?Budući da oni odražavaju jednu univerzalnu, a ne neku posebnu obavezu, trebalo bi, logično, da se izvode uz globalni konsenzus. Međutim, ako je NATO podređen UN, njegove visoke težnje gotovo sigurno će kočiti rusko-kineski veto. S druge strane, ako NATO insistira na tome da sam određuje univerzalnu legitimnost, naići će na otpor velikog dela sveta.

Nema važnijeg zadatka za alijansu u ovom trenutku od dovođenja u sklad retorike njegovih lidera i realističkih opcija. Kosovo je pokazalo da su humanitarne vojne intervencije moguće protiv vojno inferiornih, ali da ne dolaze u obzir protiv vojno jakih država kao što je, na primer, Severna Koreja. U Lisabonu se još jednom pokušava sa brisanjem retoričke distinkcije između humanitarnih i nacionalnih interesa, ali nije sasvim jasno gde će i iz kojih to humanitarnih pobuda NATO u budućnosti projektovati svoju vojnu moć. Koje je rizike spreman da preuzme? Koju je cenu spreman da plati? Ako NATO želi da postoji i dalje kao nešto više od suvenira jednog doba na svom zalasku mora da odgovori kakve su to strateške pretnje za svetski poredak, a da to nisu teroristi i pirati u Indijskom okeanu. I kojim će se to političkim promenama NATO opirati iz bezbednosnih razloga?

Evolucija, ili revolucija NATO-a deklarisala je samo delimično nove univerzalne maksime, ali nije uspela da pronađe niti jednu mogućnost za njihovu konkretnu primenu, izuzev jedne jedine, ono što se dogodilo na Balkanu. Gde su (naravno u Srbiji) američki interesi NATO-u bili važniji od srpskih interesa.