Teže na pijaci nego u ringu

Valjevo – Većina boksera iz zlatnog perioda valjevskog „Metalca“ posle „penzionisanja“ latili su se posla u agencijama za obezbeđenje, a Draško Kovačević (55) zaustavio se na očevini u selu Slatini. Za bolje poznavaoce ovog poluteškaša, koji je 1986. godine proglašen za sportistu Valjeva, to nije veliko iznenađenje, jer je on vezan za selo i rad. A kada je proširio voćnjak na sedam i po hektara i počeo godišnje da sadi hektar jagoda, zakupio je tezgu na staroj zelenoj pijaci u gradu na Kolubari.

Draško se slaže da su pijace najbolje ogledalo za prvi utisak o gradu. Kako se u njemu živi, koliki su problemi, ima li narod para, kako se snalazi, a veštiji gosti ili posetioci mogu čak i nepogrešivo pogoditi ko je u lokalu na vlasti...

– Kada sam pre nešto više od šest godina zakupio tezgu na pijaci situacija i ukupna atmosfera bila je mnogo bolja i vedrija nego sada. Kupaca je sve manje, mnogi samo gledaju i pitaju za cene a oni koji reše da nešto kupe traže da im izvagam voća i povrća da me sramota da kažem koliko. Situacija jedino živne za pazarni dan (petak) i kada stignu penzije. Jedan moj kolega je, što u šali a više u zbilji, predložio da formiramo komisiju koja bi se kod nadležnih institucija raspitala da nije možda neko zabranio građanima da dolaze na pijacu. Sa ovog mesta gde sam ja najbolje se može videti koliko je Valjevo ekonomski posrnulo – priča bivši poluteškaš i dodaje da je prodaja robe na veresiju na valjevskoj pijaci odavno premašila procenat „crta“ koje raboše građani u komšijskim dućanima, kasapnicama, trafikama i bifeima.

– Traje to duže vreme, ali bez ikakvog dogovora, i mi koji dajemo robu na veresiju i naše mušterije ćutimo. Naprosto, sramota nas od situacije u koju smo dovedeni. Ja u mojoj svesci, koju sam otvorio pre četiri godine, trenutno imam upisana imena preko sto dužnika. Ima na tom spisku radnika čija su preduzeća posle privatizacije propala, penzionera ali i negdašnjih viđenih ljudi iz grada koji su obavljali odgovorne i stručne poslove a koji se u smutnim vremenima tranzicije nisu snašli. Da budem otvoren, nisu želeli da kradu i da se bave nečasnim poslovima. Takve mušterije ne uslovljavam sa rokovima, već im kažem da robu plate kada budu mogli. Na pijaci sam svaki dan i prema mom saznanju oko 60 odsto robe ja i moje kolege prodajemo na veresiju. To je tužno, ali je još gore ako neprodata roba propadne i završi u kontejneru a naše mušterije ostanu gladne.

Kod ovog valjevskog piljara mušterije dolaze zbog starih sorti jabuka kolačara, kožara i budimki, ali i suvih šljiva sa košpom ili bez nje koje Draško priprema u svojoj sušari. Na pitanje u kojem ringu je bilo teže: u bokserskom ili pijačnom bez dvoumljenja je kazao u ovom drugom. Dodao je još da je njegov otac Marinko Kovačević sa 1,5 hektara šljiva živeo kao gospodin a da on sa skoro šet puta većim voćnjakom jedva sastavlja kraj s krajem i da je uz sve to još prinuđen da „forsira“ veresiju.

Budo Novović