Теже на пијаци него у рингу

Ваљево – Већина боксера из златног периода ваљевског „Металца“ после „пензионисања“ латили су се посла у агенцијама за обезбеђење, а Драшко Ковачевић (55) зауставио се на очевини у селу Слатини. За боље познаваоце овог полутешкаша, који је 1986. године проглашен за спортисту Ваљева, то није велико изненађење, јер је он везан за село и рад. А када је проширио воћњак на седам и по хектара и почео годишње да сади хектар јагода, закупио је тезгу на старој зеленој пијаци у граду на Колубари.

Драшко се слаже да су пијаце најбоље огледало за први утисак о граду. Како се у њему живи, колики су проблеми, има ли народ пара, како се сналази, а вештији гости или посетиоци могу чак и непогрешиво погодити ко је у локалу на власти...

– Када сам пре нешто више од шест година закупио тезгу на пијаци ситуација и укупна атмосфера била је много боља и ведрија него сада. Купаца је све мање, многи само гледају и питају за цене а они који реше да нешто купе траже да им извагам воћа и поврћа да ме срамота да кажем колико. Ситуација једино живне за пазарни дан (петак) и када стигну пензије. Један мој колега је, што у шали а више у збиљи, предложио да формирамо комисију која би се код надлежних институција распитала да није можда неко забранио грађанима да долазе на пијацу. Са овог места где сам ја најбоље се може видети колико је Ваљево економски посрнуло – прича бивши полутешкаш и додаје да је продаја робе на вересију на ваљевској пијаци одавно премашила проценат „црта“ које рабоше грађани у комшијским дућанима, касапницама, трафикама и бифеима.

– Траје то дуже време, али без икаквог договора, и ми који дајемо робу на вересију и наше муштерије ћутимо. Напросто, срамота нас од ситуације у коју смо доведени. Ја у мојој свесци, коју сам отворио пре четири године, тренутно имам уписана имена преко сто дужника. Има на том списку радника чија су предузећа после приватизације пропала, пензионера али и негдашњих виђених људи из града који су обављали одговорне и стручне послове а који се у смутним временима транзиције нису снашли. Да будем отворен, нису желели да краду и да се баве нечасним пословима. Такве муштерије не условљавам са роковима, већ им кажем да робу плате када буду могли. На пијаци сам сваки дан и према мом сазнању око 60 одсто робе ја и моје колеге продајемо на вересију. То је тужно, али је још горе ако непродата роба пропадне и заврши у контејнеру а наше муштерије остану гладне.

Код овог ваљевског пиљара муштерије долазе због старих сорти јабука колачара, кожара и будимки, али и сувих шљива са кошпом или без ње које Драшко припрема у својој сушари. На питање у којем рингу је било теже: у боксерском или пијачном без двоумљења је казао у овом другом. Додао је још да је његов отац Маринко Ковачевић са 1,5 хектара шљива живео као господин а да он са скоро шет пута већим воћњаком једва саставља крај с крајем и да је уз све то још принуђен да „форсира“ вересију.

Будо Нововић