Izvoz kukuruza – izdaja narodnih interesa

U Nemačkoj je gradić Fehta (Vechta) postao čuven po nečem što je specifičnost nekih krajeva. Priča se, naime, da svi koji prođu svojim kolima u okolini Fehte moraju odmah da dezinfikuju auto, jer se toliko nakupi ,,mirisa” svinja da ga samo totalna dezinfekcija može očistiti!

Malo dalje na zapadu se pruža ,,Deliblatska peščara” Holandije. Nekad pusta, skoro kao Sahara, a danas – sve farma do farme. Danas je to jedan od najbogatijih krajeva agrarno prebogate Holandije. U nekim njenim opštinama godišnje se odgoji sedam tovnih svinja po stanovniku!

U tom pogledu ipak je ,,najgore” u Danskoj. Zli jezici tvrde da čak ni Kopenhagen nije pošteđen ,,miomirisa” svinja. U toj maloj državi sa 5,5 miliona stanovnika odgoji se i u klanicama godišnje završi više od 25 miliona tovnih svinja.

Navedena tri primera imaju jednu zajedničku osnovu. Ovi veliki evropski odgajivači stoke (proizvođači mesa i mleka) ne proizvode kukuruz. Zapravo, imaju ga i oni, samo jedva toliko da drže kravu-dve ili po nekoliko svinja u tovu – tek da imaju za svoju familiju! A ceo svet zna vrlo dobro: kukuruz je osnovna hrana za stoku. I da – ko ima dobre uslove za gajenje kukuruza, taj ,,drži ključ” poljoprivrede. U tom pogledu je čuven ,,pojas zrna” (,,corn belt”) u SAD, gde sve ,,pliva” od zrnevlja kukuruza – soje – žita! Pored navedene tri evropske države, i Španija ,,čeka u redu” da uveze kukuruz baš iz Srbije. Jer naš kukuruz je poznat po najmanje dve stvari: po visokom kvalitetu i po niskoj ceni (pošto se prodaje u toku sezone berbe, ili odmah posle nje).

Srbija ima idealne uslove upravo za gajenje kukuruza – soje – suncokreta kao biljaka, na kojima počiva stočarstvo. Na osnovu toga u Srbiji bi stočarstvo trebalo da buja. Samo, nije tako, čak je sve – suprotno! Da čovek prosto ne veruje, da se upita – šta je razlog tome?

Treba najpre reći da su prinosi kukuruza u Srbiji – mizerni! Bar za 30 odsto niži nego kod onih koji nisu ,,u pojasu zrna”, a sigurno su upola niži nego što bi moglo (i trebalo) da budu.

Odmah zatim treba još više istaći da u Srbiji nema ko da pojede i ono što nekako proizvedemo; nema krava, pa nema ni mleka ili goveđeg mesa, a o tradiciji gajenja svinja nema više ni govora!

I kao treće, verovatno i najvažnije: u Srbiji neko jedva čeka da izvozi kukuruz! Država, ili neko u ime države? U ove jesenje dane mogu se čuti ili pročitati ponosne izjave o tome kako će kukuruza biti i za izvoz, spominje se milion ili čak nekoliko miliona tona! Pa, zar u ovoj državi nema niko dovoljno pametan da glasno uporedi: šta znači prodati sa njive ili ,,oploditi” preko štale! I polupismeni seljak zna da samo sirotinja prodaje sa njive! Direktno sa njive prodaju oni, koji se baš ne otimaju za rad i jedva čekaju da prodaju rod čak i pre berbe.

A računica je jasna. Jedan hektar kukuruza, sa prosečno dobrim rodom, može da donese bruto-prihod u vrednosti od 800 ili recimo 1.000 evra. Kako god da računamo, dobijamo: prinos od pet do sedam tona po hektaru i cene od 0,10 do 0,15 evra po kilogramu! U isto vreme, taj isti hektar kukuruza i sa istim prinosom, može godišnje da ,,proizvede” bar 10.000 litara mleka i dodatno oko 1.000 kilograma mesa. Tada je bruto-vrednost prihoda tog hektara najmanje od četiri do šest puta veća. Ne treba pri tome zaboraviti još jednu činjenicu: zemljište bez stoke brzo postane – pustinja! Iscrpi se, ,,ne drži vodu”, teško se obrađuje.

Istina, u ovoj računici oko izvoza kukuruza ima i jedna začkoljica: u prvom slučaju, kada se rod prodaje odmah, po jednom hektaru potrebno je utrošiti samo 20-30 radnih sati! U drugom slučaju, kada se sav rod sa njive usmeri u stočarstvo, posla ima mnogo više. Time se samo potvrđuju bar dve činjenice: 1) da se preko rada povećava vrednost; 2) da poljoprivreda može da zaposli mnogo više, nego što sada zapošljava. Sa izvozom kukuruza ispada da su seljaci u Srbiji – lenji, da jednostavno neće da drže stoku. To svakako ne može da bude tačno. Ili je možda stvar u nečem drugom: država (ili neko u ime države) olako će preko noći prodati kukuruz ,,sa njive” i tako lako zaraditi.

I kao zaključak: u pripremi je program dugoročnog razvoja poljoprivrede Srbije. Ovaj tekst bi trebalo da bude samo mali doprinos još jednoj istini: siromašne države proizvode hranu za stoku, a bogate gaje stoku. Srbija će učiniti veliku stvar, ako sebe samo usmeri ka tom cilju. Do tog cilja se sporo i teško stiže. Ali, stiže se – zasigurno!

univerzitetski profesor u penziji