Knjiga pripada kremu društva

Štampana knjiga danas vodi sizifovsku borbu protiv sve većeg uticaja društvenih mreža poput Majspejsa, Jutjuba, Fejsbuka i rijaliti televizije. Na delu je pandemija informatičke tehnologije, moćnog izraza kulture u kojoj živimo. „Digitalna pismenost” ovladala je svetom, doduše u elementarnom obliku. Ekran računara posreduje u svemu – od privatnih komunikacija pa do uživanja u blogovima, igranju igrica i posmatranju filmova i drama.

Kako od mladih ljudi očekivati čitanje knjiga kad znaju da pritiskom na dugme svojih računara mogu gledati filmove o međusobnim tučama, već nazvanim „Happy Slapping”,ili „samizdat” porniće, u kojima su producenti i glavni glumci njihovi školski drugovi i drugarice? Tajno i javno snimljeni seksualni saobraćaj ima veliku potražnju i zbog toga se nudi i kao predmet razmene. Uostalom, televizijski i drugi medijski konzum stalno raste, jer u ponudi je najraznovrsnija zabava različitog kvaliteta. U Evropskoj uniji, a slično je i kod nas, 80 odsto mladih između 12. i 14. godine neumorno igra igrice ili „surfuje” i tako uz televiziju nakupi skoro deset lagodnih sati dnevno. To je tipičan izraz digitalne pismenosti, površne veštine u baratanju računarom, i odsustva, pre svega, roditeljske odgovornosti i kontrole ponašanja sopstvene dece.

Glavni razlog očiglednih razvojnih i obrazovnih nedostataka mladog sveta ne može se pripisati samo medijima. Treba, pre svega, računati na porodicu. Kao i pre mnogo godina, i danas je vaspitavanje dece usmereno ka njihovom osposobljavanju za snalaženje u savremenom svetu. Čitanje iz zadovoljstva i na svoju ruku, a ne iz obaveze, kultiviše se s različitim uspehom od najranijeg detinjstva. Sve zavisi od porodice i okoline. Velika je provalija koja deli porodice u kojima roditelji uče svoju decu staromodnoj navici čitanja knjiga i usađuju im ljubav prema knjizi i onih u kojima roditelji to ne rade. Ukoliko u kući ne postoji nijedna knjiga, niti dete ima priliku da vidi nekog od svojih ukućana kako sedi i u tišini čita knjigu, neće osećati potrebu da i ono uradi nešto slično.

Ljubav prema deci nije odustajanje od rigoroznih mera u vaspitanju, već je to mnoštvo uputstava, ograničenja, zabrana i kroćenja i sa roditeljske i sa školske strane. Svaka porodica odgovorna je za svoje dete i od nje se očekuje usklađivanje njegovog razvoja. Društvo je tu da učini sve što može da bi se sprečila reprodukcija siromaštva i nevaspitanja.

Kad nemaju bolje uzore, deca ih traže preko medija, naročito u kompjuterskim igrama. Zato međusobni obračuni razularenih đaka danas više nisu retkost. Česta su teška ranjavanja i smrtni ishodi. Uostalom, o tome čitamo svakoga dana.

Besprizorno ponašanje dela mladog sveta i odsustvo interesovanja za bilo šta što iziskuje i minimalni napor i odricanje, ne može se pripisati televiziji, računarima, igricama i nezainteresovanosti za štampanu knjigu. Ništa od toga nije neka velika opasnost po mladi svet. Digitalni univerzum ima više dobrih nego loših strana. Problem je u njegovim korisnicima. U Finskoj i Južnoj Koreji među mladim ljudima vlada mnogo izraženija kompjuterska kultura nego u mnogim zemljama Evrope. Uprkos tome, obe zemlje imaju najbolje prosečne ocene u školama i najobimniju i najbolje obrađenu đačku lektiru u štampanom formatu.

Zar nije Geteov roman „Jadi mladog Vertera” mnoge mladiće tog vremena naveo na samoubistvo? Da li je zbog toga trebalo zabraniti sve romane i knjige na temu neuzvraćene ljubavi i vratiti se dosadnim i trapavo pisanim romanima, ili hagiografijama, vrlo cenjenim u predgeteovsko vreme? Da li zbog ljubavi prema štampanoj knjizi moramo stati na put kompjuterskoj kulturi i trijumfalnom pohodu digitalne pismenosti koji su produkt vremena u kome zaista vredi živeti?

Ne brinimo za knjigu. Brinimo za decu. Knjiga je oduvek bila samo u dobrom društvu za razliku od dece koja je nisu zavolela.

*Profesor univerziteta