Ko čita, ne skita

„Svaka knjiga je grobnica bezbrojnih drugih, ona ih lišava života zamenjujući ih”

 (Stanislav Lem)

Čitanje su, navodno, izmislile žene. Zašto su to uradile?

Naš prepotopski „rođak sa sela”, koji se pre pet miliona godina jedva osovio na dve noge i nastavio do naših dana da gega, nije umeo ni da čita, ni da piše. I na oblucima iz Lepenskog vira i Podunavlja, starim 130 stoleća, počeo je da urezuje nekakve znake.

Kome je pisao?

Zapisivanje je, prema tome, prethodilo sricanju.

Najdrevnije pismo potiče iz Mesopotamije (navršilo je 5.500 godina), iako su pismena iz Vinče, opet na obalama Dunava, nastala nekoliko vekova ranije. Počivši akademik Milutin Garašanin tumačio je da su ondašnji Vinčanci upisivali nešto važno da ne bi zaboravili.

Johan Gutenberg je 1455. otisnuo prvu Bibliju, a Džordž Bul 1847. pokazao da se sve što zamislite može pretvoriti u „jedinice” i „nule” koje predstavljaju bit savremenih digitalnih računara. A razumni dvonožac naučio je da piše i čita u poslednjoj hiljaditinki vremena vlastitog postojanja.

Primetili ste, svakako, da su se novotarije na istorijskoj pozornici pismenosti (i čitanosti) sve brže i brže smenjivale, što u svojim jadikovkama i žalopojkama prenebregavaju knjigoljupci.

Zavirimo nakratko u to šta nas očekuje u sledećih nekoliko desetleća?

Poznati futurolog Rej Kerzvejl prorekao je da će 2019. ljudi retko nailaziti na papirne knjige i dokumenta. Bitovi će takoreći za desetak godina sasvim istisnuti atome. Deceniju docnije ustanoviće se da su računari pročitali sve što su ljudi i mašine napisali i to pretočili u multimedijalni oblik.

Glas će prevladati kao kanal opštenja (komunikacija), bar u prvim decenijama 21. stoleća, napisao je naučnik Nikolas Negropont iz uglednog Masačusetskog instituta za tehnologiju.

Žak Atali, filozof i ekonomista, nedavno je otišao korak dalje: predskazao je da će oko 2050. „telepatija biti stvarnost”. Ljudi i mašine će jedni drugima čitati i prenositi misli! Ko da se muči sričući slova ili rečenice, zar ne?

Matematičar Daglas Hofštater, jedan od najgorljivijih zagovornika veštačke inteligencije, osamdesetih godina objavio je delo „Razgovor sa Ajnštajnom”, u kojem zamišlja knjižurinu sa iscrpnim opisom mozga „oca teorije relativnosti”. Na ma koje pitanje koje bi neko postavio stvarnom naučniku dobio bi odgovor prelistavanjem i praćenjem uputstava.

Ispostavlja se da bi knjiga mislila, osećala, razumela i bila svesna.

Kako biste, inače, savladali dostupno znanje koje se svakih sedam godina udvostručuje (a u 2030. će svaka 72 dana)?

U veku u koji smo zakoračili za stotinu godina ljudski rod iskusiće brži naučnotehnološki napredak nego u 200 prethodnih. Setite se samo kineskog cara i izumitelja šaha, svojevrsne metafore sveta. Opkladio se da će podaniku u vidu nagrade na svako sledeće crno ili belo polje udvostručiti broj zrnevlja pirinča, počev s jednim na prvom.

Jedan tok priče kazuje da je lakomisleni vladar posle 63. kvadratića na šahovskoj ploči bankrotirao, drugi upućuje da je pronalazač ostao bez glave.

Bez obzira na ishod pogodbe, pripovest slikovito dočarava ubrzavajući hod promena koji se iz godine u godinu udvostručuje (eksponencijalni rast). Ali valja se prisetiti mudrog upozorenja nobelovca Nilsa Bora: „Uvek je teško predviđati, naročito budućnost”.

Čemu kukanje kada će čitanje ionako odumreti? Čovek, uostalom, ne može da menja svet, a da ne menja samog sebe!

A žene?

Smislile su čitanje da bi uvek znale gde su njihovi muškarci – u knjižnici, u kancelariji, kod kuće. Ko čita, ne skita!