Ко чита, не скита

„Свака књига је гробница безбројних других, она их лишава живота замењујући их”

 (Станислав Лем)

Читање су, наводно, измислиле жене. Зашто су то урадиле?

Наш препотопски „рођак са села”, који се пре пет милиона година једва осовио на две ноге и наставио до наших дана да гега, није умео ни да чита, ни да пише. И на облуцима из Лепенског вира и Подунавља, старим 130 столећа, почео је да урезује некакве знаке.

Коме је писао?

Записивање је, према томе, претходило срицању.

Најдревније писмо потиче из Месопотамије (навршило је 5.500 година), иако су писмена из Винче, опет на обалама Дунава, настала неколико векова раније. Почивши академик Милутин Гарашанин тумачио је да су ондашњи Винчанци уписивали нешто важно да не би заборавили.

Јохан Гутенберг је 1455. отиснуо прву Библију, а Џорџ Бул 1847. показао да се све што замислите може претворити у „јединице” и „нуле” које представљају бит савремених дигиталних рачунара. А разумни двоножац научио је да пише и чита у последњој хиљадитинки времена властитог постојања.

Приметили сте, свакако, да су се новотарије на историјској позорници писмености (и читаности) све брже и брже смењивале, што у својим јадиковкама и жалопојкама пренебрегавају књигољупци.

Завиримо накратко у то шта нас очекује у следећих неколико десетлећа?

Познати футуролог Реј Керзвејл прорекао је да ће 2019. људи ретко наилазити на папирне књиге и документа. Битови ће такорећи за десетак година сасвим истиснути атоме. Деценију доцније установиће се да су рачунари прочитали све што су људи и машине написали и то преточили у мултимедијални облик.

Глас ће превладати као канал општења (комуникација), бар у првим деценијама 21. столећа, написао је научник Николас Негропонт из угледног Масачусетског института за технологију.

Жак Атали, филозоф и економиста, недавно је отишао корак даље: предсказао је да ће око 2050. „телепатија бити стварност”. Људи и машине ће једни другима читати и преносити мисли! Ко да се мучи сричући слова или реченице, зар не?

Математичар Даглас Хофштатер, један од најгорљивијих заговорника вештачке интелигенције, осамдесетих година објавио је дело „Разговор са Ајнштајном”, у којем замишља књижурину са исцрпним описом мозга „оца теорије релативности”. На ма које питање које би неко поставио стварном научнику добио би одговор прелиставањем и праћењем упутстава.

Испоставља се да би књига мислила, осећала, разумела и била свесна.

Како бисте, иначе, савладали доступно знање које се сваких седам година удвостручује (а у 2030. ће свака 72 дана)?

У веку у који смо закорачили за стотину година људски род искусиће бржи научнотехнолошки напредак него у 200 претходних. Сетите се само кинеског цара и изумитеља шаха, својеврсне метафоре света. Опкладио се да ће поданику у виду награде на свако следеће црно или бело поље удвостручити број зрневља пиринча, почев с једним на првом.

Један ток приче казује да је лакомислени владар после 63. квадратића на шаховској плочи банкротирао, други упућује да је проналазач остао без главе.

Без обзира на исход погодбе, приповест сликовито дочарава убрзавајући ход промена који се из године у годину удвостручује (експоненцијални раст). Али ваља се присетити мудрог упозорења нобеловца Нилса Бора: „Увек је тешко предвиђати, нарочито будућност”.

Чему кукање када ће читање ионако одумрети? Човек, уосталом, не може да мења свет, а да не мења самог себе!

А жене?

Смислиле су читање да би увек знале где су њихови мушкарци – у књижници, у канцеларији, код куће. Ко чита, не скита!