"Njujork tajms" u Srbiji

I tako, dakle, "Njujork tajms" se vraća u Srbiju, bar u sažetom vidu, kao nedeljni dodatak "Politike". (Ne ćirilicom, doduše.) Pretpostavljam da to zaslužuje da bude primećeno i u listu koji se diči time što objavljuje "sve vesti dostojne objavljivanja".
Ipak, možda ne bi bilo loše da čitaoci znaju da je "Njujork tajms" zatvorio svoj ovdašnji biro u hotelu "Moskva" još 1979. i da od tada više nije smatrao da Beograd zavređuje stalno dopisništvo. Kad već o tome govorimo, pomenimo i da list nema stalnog dopisnika sa teritorije bivše Jugoslavije od završetka kosovskog rata 1999. Sada ima samo jednog honorarca koji pokriva Balkan. reč je o Englezu stacioniranom u Ljubljani (ostavimo sada po strani njegova osećanja prema Srbiji, u koju zabasa nekoliko puta godišnje).

Ako potražite u elektronskoj arhivi "Njujork tajmsa", videćete da je u ovoj godini Srbija dosad pomenuta u 246 članaka, ali je tu mahom reč o uzgrednoj naznaci u tekstovima na druge teme. Neki članci se, sasvim zasluženo, odnose na teniske pobede Jelene Janković.

Davno su prošli oni dani kada je Sajrus Sulzberger pisao u "Njujork tajmsu" o vremenu kada je Beograd prkosio Hitlerovom trojnom paktu 1941... On se tada automobilom uputio ka Grčkoj neposredno pre nego što su nemačke štuke, nisko ponirući, zasule prestonicu bombama. Prošlo je i vreme onih izvanrednih dopisnika "Njujork tajmsa" kakvi su bili Majk Hendler, Džek Rejmond i Pol Andervud. U hladnoratovskim danima njihovog dopisnikovanja Beograd, u Srbiji, u Jugoslaviji, bio je važan delić sveta.

Prošlo je i vreme kada je Tanjug ulagao silan trud da prevede na srpskohrvatski sve članke "Njujork tajmsa" u kojima se pisalo o (bivšoj) Jugoslaviji i da ih kroz "Crveni bilten" svakodnevno distribuira najvišim partijskim i državnim rukovodiocima. (Jasno je da je danas, zahvaljujući Internetu, takav materijal trenutno dostupan čitaocima širom sveta.)

Šta će čitaoci "Politike" dobiti nedeljnim izborom najboljih tekstova iz "Njujork tajmsa"? 

U najboljem slučaju, takvo izdanje ima svojih prednosti, ali i svojih mana.

"Njujork tajms" više nije ono što je bio još pre samo koju godinu, niti to može da bude ako želi da ostane konkurentan u današnjem svetu televizije, Interneta i  mladih naraštaja koji se klone novina.

U političkom smislu, "Njujork tajms" je prilično čudan stvor: redakcijski uvodnici i kolumnisti vrludaju, čas su liberalni, čas konzervativni (izvršni urednik, Bil Keler, isprva je podržao irački rat predsednika Buša).

List ima neke sjajne novinare, koji povremeno objave pravu ekskluzivu: takvi su bili nedavni članci u kojima je razotkriveno da Bušova administracija tajno prisluškuje potencijalne strane neprijatelje. Nekolicina novinara zaista dobro piše. Ranije je poslovna rubrika bila dosadna; danas je zanimljiva. Obrnuto stoje stvari sa rubrikom vesti iz kulture. Dobar deo novinskog prostora traći se na beznačajne i isprazne teme, često začinjene jalovim pokušajima da se bude duhovit. Recimo da bismo to mogli nazvati "Njujork tajms lajt".

Da li je "Njujork tajms" apsolutno nezaobilazno štivo za savremenog građanina sveta?

Ne cele novine, i ne svaki dan.

Autor je bivši dopisnik Njujork tajmsa iz Beograda