Zdravstvo u devedesetim

Preživeli smo teške devedesete, bombardovanje, sankcije, nestašice... Kada smo išli u bolnicu nosili smo lekove, konac, posteljinu i sve ono što su medicinari zahtevali od nas. I taman kada smo pomislili da više nikada nećemo doći u situaciju da nam lekari saopštavaju da zakazana operacija (koju čekamo već mesecima) neće moći da se uradi zbog toga što nema nečega od potrošnog materijala, pojavio se problem. U nekoliko gradova u Srbiji počela je da se ponavlja mučna slika iz devedesetih – pacijent dođe u bolnicu na operaciju, a doktor mu kaže: „Izvinite, ne mogu da vas operišem, nestašica je gaze.” Jedan, drugi, treći… takav slučaj, da bi se otkrilo da zbog nedostatka gaze na tržištu u nekim bolnicama u zemlji, poput onih u Užicu, Pančevu, Kraljevu i Valjevu, moraju da se odlažu operacije, osim u hitnim slučajevima. Pacijenti se sa pravom pitaju – kako je moguće da nema dovoljno na zalihama jedne jednostavne stvari kao što je gaza?! Proizvođači gaze kažu da je Srbija upućena na uvoz pamuka, jer je domaća pamučna industrija zaustavljena, a stručnjaci da se nije uvozilo na vreme i da u tome leži osnovni problem. I kao kod svakog problema u ovoj oblasti, nadležne institucije su počele da prebacuju odgovornost sa jednih na druge... Ovo je odgovornost Ministarstva zdravlja, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje pa i Vlade Republike Srbije jer nikakva opravdanja ne važe kada je u pitanju zdravlje građana.

Uporedno sa problemom nestašice gaze, pojavila se i priča da je ugroženo farmaceutsko tržište, jer postoji mogućnost da dođe do nestašice lekova ukoliko se nastave međusobna dugovanja Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO), apoteka i veledrogerija. Cene medikamenata su „fiksne” uprkos padu dinara u odnosu na evro.

Ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević upozorio je da će izgubiti licencu za rad svi koji ne budu poštovali obaveze na tržištu snabdevanja lekova u našoj zemlji, a u farmaceutskim kućama tvrde da su se našli u začaranom krugu i da ne mogu da izađu iz njega. Farmaceutima smeta to što RZZO kasni četiri meseca sa plaćanjima za preuzete lekove, kao i to što bolnice podmiruju razna dugovanja i što im plaćanje lekova nije prioritet, pa se tako dug prema proizvođačima prolongira, a rok naplate premašuje 300 dana!

A sve to ide preko leđa građana, koji su se setili mučnih prizora iz devedesetih godina – praznih rafova u apotekama i moljakanja prijatelja iz inostranstva da im donesu neophodni lek. Neki su ovih dana već počeli da mole izabrane lekare da im propisuju veći broj lekova, da bi se obezbedili na vreme, za ne daj Bože. Nadležni tvrde da građani ne treba da brinu, da neće biti nestašice medikamenata i da je razrešena situacija sa manjkom gaze, ali – kako poverovati u sve to kada država isto priča i za mleko, a rafovi u prodavnicama gde ono treba da stoji su i dalje uglavnom prazni.