Ečki šaran za slavsku trpezu

Zrenjanin – Na jezerima Ribarskog gazdinstva „Ečka” uhvatio se debeo led. Temperature su već danima ispod nule, a iznad „staklenih” površina brije košava. Ipak, tokom cele ove godine na jednom od najvećih evropskih ribnjaka nije bilo tako živo kao protekle nedelje, uoči Svetog Nikole kada je kod Srba riba najtraženija.

Kamioni, najčešće sa registarskim oznakama iz cele zemlje i sa bazenima za prevoz ribe, dolaze i odvoze proizvod za kojim je trenutno prava pomama. Dok još nije bilo suvomrazice bucmasti šarani i tolstolobici su preseljeni u takozvane zimovnike, manja jezera koja liče na olimpijska plivališta. Sada ribari u dubokim čizmama zabacuju u njih mreže i privlače ribu ka obali kako bi je pripremili za transport. Izdaleka oni liče na burlake na Volgi dok vuku carske lađe, sa slika briljantnih ruskih slikara. Da nisu niske temperature i da ne šiba žestok vetar sve bi bilo idilično. – Ranije nam je bilo još teže i kampanja izlova bio je najnaporniji posao tokom godine. Sada je ipak lakše jer i ovde napreduje tehnologija. Tako su nabavljena dva specijalna italijanska utovarivača koja iz hladne vode vade ribu, izmere je digitalnim vagama i odmah utovare kupcu, komentarišu ečanski alasi.

„Milanezi”, kako radnici zovu svoja nova tehnička pomagala, nisu jedini znakovi oporavka velikog ribarskog gazdinstva. Ono se, nedavnim dobijanjem sertifikata, nakon 20 godina vratilo na evropsko tržište, a ima i sva odobrenja za izvoz u Rusiju. Direktor „Ečke” Nenad Radulović veli da je ovde boravila komisija Evropske unije iz Dablina i uverila se u kvalitet ečanskog šarana, ali i u proizvodne standarde koji zadovoljavaju stroge kriterijume.

Ečanski šaran je poznat evropskom tržištu i njegov uzgoj je ovde tradicija duža od jednog veka. O tome svedoče i minijaturni vagoni na uskoj pruzi koja je nekad davno postavljena da se riba transportuje između malih jezera za mrešćenje, podizanje mlađi i prezimljavanje. Ovdašnja velika jezera se protežu na hiljadama hektara i verovatno u tome leži tajna kvaliteta ovdašnje ribe. Ovde ona u velikom procentu uzima biljnu hranu. Stranci kažu da se ečanski šaran, kad se jede, „može listati” i za razliku od drugih nije mljecav i ima masti tri do četiri odsto, a drugi i do 15 procenata. To se izuzetno ceni.

Priča o šaranu u srednjem Banatu ima poseban značaj. Recimo, u opštini Sečanj njegov tov bi trebalo da bude glavna grana privrede, jer ribnjaci se šire iz dana u dan. Ovde je izgrađena i fabrika hrane za ribe, a u pripremi su i prerađivački kapaciteti. Nenad Radulović veli da je za naše ribnjake izvoz atraktivan zbog cene koja je na inostranom tržištu viša za 30 procenata, ali da ni domaće tržište nije za zanemarivanje i ono se polako budi. – Mi smo još daleko od toga da se na porodičnim trpezama riba nađe najmanje dva puta nedeljno, što je pravilo u razvijenim zemljama. Potrošnja ribe kod nas je vezana za verske svečanosti. Mi poboljšamo prodaju one godine kada se više slava uklopi u period posta. Kada bi konzumacija ribe postala stalna navika domaće tržište ne bi mogla da pokrije proizvodnja svih naših ribnjaka. Cena šarana u Evropi u maloprodaji kreće se od četiri do devet evra. Tu, naravno, važnu ulogu igra i standard. Mi tu ne postižemo tolike efekte zbog troškova prevoza, kaže Radulović

Najvažnije je da se veliki proizvođač ribe smešten između Tise i Begeja ponovo probudio. Sa nekih 500 kilograma ribe po hektaru iz kriznih vremena, sada se iz istog jezera i površine izlovi 2,3 tone šarana.

 Nekad su se ečanskim šaranom gostili na dvorovima bogate vlastele, a uskoro će se pojaviti u supermarketima po evropskim gradovima. Izvoz u Slovačku i Austriju već je dogovoren.

Zima ne odustaje i led je zahvatio sva jezera. Ako potraje alasi u dugačkim kabanicama će morati da buše otvore na zamrznutim površinama. Ribe se umire, ali treba im kiseonik.

Đuro Đukić