Ljuto za doručak, ručak, večeru

Nije bilo šanse da nešto ne štima u kuhinji ambasadorke Meksika u Beogradu kada je nedavno sa članovima male meksičke zajednice pravila slavlje pred Božić. Ne samo da je šefica kuhinje dobila originalne recepte iz Meksika, već je i ambasadorka Mersedes Felisitas Ruis Sapata odlična kuvarica koja specijalitete svoje zemlje poznaje u prste. Krčkao se mole, pržio crni pasulj i spremala salata od avokada.

– Osnove naše kuhinje su pasulj, kukuruz i ljute papričice ili čile, objašnjava Mersedes Felisitas Ruis Sapata.

Na posadi, kojom Meksikanci obeležavaju dane pre Hristovog rođenja kada su Devica Marija i Josif tražili konak, uživa se u nacionalnim jelima. Zabava u rezidenciji u Beogradu nije mogla da prođe bez sosa od papričica i čokolade – čuvenog molea sa piletinom i pasulja prženog na vrelom ulju, a posluženi su i salata od avokada, grejpfruta i dinje, frizer salata sa jabukama i marinirani crveni meksički luk. Međutim, u Srbiji nije uvek lako pronaći sav potreban materijal za jelo iz Meksika.

– Ovde mi nedostaje posebna vrsta paradajza, takozvani zeleni paradajz, koji je kiseliji od onog koji se nalazi u Beogradu i koji je neizostavan u našoj kuhinji.

Nema paradajza? A šta ćemo tek sa ljutim papričicama koje Meksikanci jedu za doručak, ručak, večeru, uz meso i ribu, kao sos, u kajgani, čokoladi i sladoledu, sveže, pržene, grilovane, sušene? Kako svakodnevno koriste 150 vrsta čilea, Meksikancima tezga sa ljutim papričicama na Kalenić pijaci može izgledati prilično siromašno.

– Ponekad mi odgovara srpska ljuta papričica, ali mi smo jednostavno navikli na mnogo više vrsta. Nije stvar u tome da su naše ljuće, već su različitog ukusa.

Upravo zbog tolikog bogatstva ukusa, Unesko je uvrstio meksičku kuhinju na listu nematerijalne baštine čovečanstva.

– Mi smo na toj listi jer smo uspeli da sačuvamo kuhinju koja je po nekim dokumentima stara i 6.000 godina.

Tamošnja jela simbol su nacionalnog identiteta, objasnio je Unesko. Još jedan razlog da se meksička kuhinja stavi na listu rame uz rame sa francuskom i mediteranskom, bio je i taj što su Meksikanci uspeli da sačuvaju tradicionalne recepte pod pritiskom globalizacije. Ipak, Meksikanci su se našli na vrhu još jedne liste: Spadaju u najgojaznije narode na planeti i to znači da ne uspevaju da odole brzoj hrani.

– Meksiko ima toliko gojaznih zbog brze hrane za kojom su mnogi počeli da potežu. Lakše je kupiti pomfrit i koka-kolu nego spremiti mole.

Međutim, ambasadorka kaže da se u njenoj porodici i među prijateljima sada više vodi računa o kalorijama nego u generaciji njenih roditelja.

– Kada sam ja bila dete spremala se hrana sa mnogo više šećera i masti. Danas izbegavamo masno, pa nastojimo da, na primer, ne pržimo tortilje.

Ali i dalje vole gvakamole, umak od avokada koji u meksičkoj rezidenciji u Beogradu spremaju sa crnim lukom, paradajzom, sokom od limete i, evo iznenađenja – ljutom papričicom. Osim hrane, Meksikanci su sačuvali i svoju muziku pa slušaju marijače u svim važnijim prilikama. Tako je bilo i na posadi. Gosti su ušli, deca su razbila dekoraciju svih boja prepunu slatkiša – pinjatu, a onda su se začule gitare. Ole! Posada je prošla, čekamo Božić.

-----------------------------------------------------------

Eh da nam je život iz TV sapunica

Kada se na Badnje veče budu okupljali za stolom, Meksikanci će, objašnjava ambasadorka, jesti ćurku, bakalar i sos mole sa povrćem. Ipak, ljudi u Evropi i Americi najčešće ne upoznaju originalne recepte, već mešavinu meksičke i američke kuhinje, takozvani teks-meks. Stranci često upoznaju Meksiko preko Marisol, Esmeralde i Rubi, pa je ambasadorka često slušala: „Blago vama, u Meksiku svi tako lepo žive, svi imaju velike kuće”.

– A ja bih samo pomislila – daj bože!

-----------------------------------------------------------

Bajat hleb – prste da poližeš

Žena bez koje je nemoguće organizovati posadu i večeru za diplomate u meksičkoj rezidenciji je službenica ambasade Marija Euhenija Eskovedo de Andrić. Ova Meksikanka je udata za Beograđanina i ovde živi 34 godine. Kako je glavni autoritet za čile i gvakamole, mnogi misle da je profesionalna kuvarica.

– Ako se računa to što je moja baba bila odlična kuvarica, što je moja majka takođe sjajno spremala, kao i to da i ja volim da mesim, onda ja jesam profesionalna kuvarica – kaže Marija Euhenija Eskovedo de Andrić.

Kod kuće sprema srpska jela, a kada je uhvati nostalgija, obavezno ona iz svoje domovine. Priprema specijalitete za sve posebne prilike u ambasadi kada nabavlja čile iz Mađarske i Austrije. Međutim, još nešto nedostaje da bi se vratila mirisima i ukusima svoje zemlje – koncentrovani smeđi šećer. To je neophodan sastojak za slatkiš od bajatog hleba – kriške se isprže, pospu suvim grožđem i na kraju preliju sirupom od koncentrovanog šećera.

J. Stevanović