Mornar u svojoj luci

Čačak – Na prvom listu malog džepnog notesa Marijan Todosijević (59) upisao je, i zaokružio, broj svog kućnog telefona. Tek se smestio u novi stan i još nije zapamtio tih šest cifara, a čoveku koji se 25 puta selio brodom, avionom, vozom i kamionom ništa lakše nego da svoj broj zaboravi.

– Završeno je sa seobama, dobio sam stan i stalnu adresu – veli kapetan bojnog broda u penziji.

Sa suprugom Milankom, 15. oktobra uneo je stvari u nov dvosoban stan u čačanskom naselju Gvožđar, i sadaje šumadijski mornar zadovoljan jer je konačno našao stalnu luku. U istom bloku, prošle jeseni, stanove je dobilo još četvoro vojnih penzionera iz Čačka, blagodareći novcu Ministarstva odbrane.

– Bio sam skoro izgubio nadu da ću se skućiti, kad su me prošlog avgusta pozvali u Odeljenje za stambene poslove Ministarstva. Bez reči sam pristao da se odreknem četvorosobnog stana koji mi pripada po pravilniku i prihvatio dvosobni od 70 kvadrata. Supruzi i meni toliko je dovoljno, najvažnije da je naše.

Marijan je sada blizu rodnih Mrčajevaca, ali je u šumadijskom selu proveo samo prvu godinu života. Posle gimnazije u Čačku krenuo je neizvesnom stazom profesionalnog vojnika, završio pomorsku akademiju u Splitu, počeo da plovi Jadranom i stigao do dužnosti komandanta raketne topovnjače građene u Kraljevici, koju je opsluživala posada od 50 ljudi. Specijalnost su mu bile artiljerijsko-raketne jedinice pa je 1986. godine prekomandovan na ostrvo Vis, u divizion sa ruskim raketama zemlja–zemlja.

– Vis je tada imao više vojnika nego stanovnika, ali je počeo rat i sve se tumbe okrenulo. U leto 1991. godine morao sam suprugu i ćerke, Vesnu i Jelenu, da pošaljem kod moje majke u Čačak. Putovale su najpre trajektom s Visa u Split, odatle avionom do Skoplja, pa opet avionom u Beograd. Bez stvari, drugačije nije moglo.

Todosijević je te godine postao kapetan korvete i komandant raketnog diviziona na Visu. Kad su ovu jedinicu napustili vojnici i starešine Hrvati, Slovenci i Albanci, brojno stanje sa 120 svedeno je na 50 duša. Kapetan je i u takvim prilikama sačuvao sve ljude koji su ostali uz njega, ali i imovinu.

– Ostali smo na Visu i posle pada Vukovara, sve do 31. maja 1992. godine, sa zadatkom da, kao i ostali delovi flote, omogućimo bezbedno povlačenje JNA iz Hrvatske. Predstavnicima MUP-a Hrvatske na Visu rekao sam da se ne igraju s nama, i nisu nas napadali.

Todosijević je imao i jače obezbeđenje nego što su te reči. Naredio je vojsci da stare cisterne, postavljene još u doba Austrougarske, napuni kišnicom u slučaju da civilna vlast na ostrvu zatvori lokalni vodovod i naložio da se miniraju svi prilazi kasarni, po ratnim pravilima.

– Kasarnu sam razminirao i predao 31. maja 1992. godine, po sporazumu JNA i hrvatskih vlasti. Prethodno smo, po naređenju komande, uništili osam baterija sa po četiri topa iz Drugog svetskog rata koji su bili postavljeni na položaju pod zemljom, radi odbrane u slučaju napada na Vis. Kompletna flota prešla je u Boku Kotorsku.

Pomorski oficir je još novembra 1991. godine pokućstvo na Visu utovario u kamion i brodom poslao u Crnu Goru, odatle opet kamionom u Čačak.

– Juna 1992. godine u Herceg Novom pridružili su mi se supruga i deca sa stvarima, i samo u tom gradu promenili smo, mislim, osam gazdarica. Dobio sam položaj načelnika štaba u komandi pomorskog korpusa i unapređenje u čin kapetana bojnog broda, odnosno pukovnika, ali sam 2003. penzionisan na svoj zahtev.

Todosijevići su se tada iz Boke vratili u Čačak i ovde, za sedam proteklih godina, morali da promene još četiri gazdarice.

– Nedavno smo supruga i ja stali da brojimo sve naše stanodavce od Splita i Visa do Čačka i stigli do broja 25. Možda ih je, čak, bilo i više.

Ćerke su se u međuvremenu udale, jedna je u Beogradu, druga u Čačku, a pretposlednja adresa kapetanova bila je nedaleko od čačanskog parka, gde je kiriju plaćao 150 evra. Kako sad izgledaju troškovi?

– Ovako: stan je procenjen na 3,6 miliona dinara, dobio sam ga na otplatu na 40 godina i mesečna rata mi je 6.200 dinara. Računajući na olakšice, verujem da će biti i manja, možda 5.500 dinara.

Zgrada, doduše, još nije dobila grejanje, ali Marijan, sada već ravnodušno, kaže:

– Imamo peć na struju.

Gvozden Otašević