Морнар у својој луци

Чачак – На првом листу малог џепног нотеса Маријан Тодосијевић (59) уписао је, и заокружио, број свог кућног телефона. Тек се сместио у нови стан и још није запамтио тих шест цифара, а човеку који се 25 пута селио бродом, авионом, возом и камионом ништа лакше него да свој број заборави.

– Завршено је са сеобама, добио сам стан и сталну адресу – вели капетан бојног брода у пензији.

Са супругом Миланком, 15. октобра унео је ствари у нов двособан стан у чачанском насељу Гвожђар, и садаје шумадијски морнар задовољан јер је коначно нашао сталну луку. У истом блоку, прошле јесени, станове је добило још четворо војних пензионера из Чачка, благодарећи новцу Министарства одбране.

– Био сам скоро изгубио наду да ћу се скућити, кад су ме прошлог августа позвали у Одељење за стамбене послове Министарства. Без речи сам пристао да се одрекнем четворособног стана који ми припада по правилнику и прихватио двособни од 70 квадрата. Супрузи и мени толико је довољно, најважније да је наше.

Маријан је сада близу родних Мрчајеваца, али је у шумадијском селу провео само прву годину живота. После гимназије у Чачку кренуо је неизвесном стазом професионалног војника, завршио поморску академију у Сплиту, почео да плови Јадраном и стигао до дужности команданта ракетне топовњаче грађене у Краљевици, коју је опслуживала посада од 50 људи. Специјалност су му биле артиљеријско-ракетне јединице па је 1986. године прекомандован на острво Вис, у дивизион са руским ракетама земља–земља.

– Вис је тада имао више војника него становника, али је почео рат и све се тумбе окренуло. У лето 1991. године морао сам супругу и ћерке, Весну и Јелену, да пошаљем код моје мајке у Чачак. Путовале су најпре трајектом с Виса у Сплит, одатле авионом до Скопља, па опет авионом у Београд. Без ствари, другачије није могло.

Тодосијевић је те године постао капетан корвете и командант ракетног дивизиона на Вису. Кад су ову јединицу напустили војници и старешине Хрвати, Словенци и Албанци, бројно стање са 120 сведено је на 50 душа. Капетан је и у таквим приликама сачувао све људе који су остали уз њега, али и имовину.

– Остали смо на Вису и после пада Вуковара, све до 31. маја 1992. године, са задатком да, као и остали делови флоте, омогућимо безбедно повлачење ЈНА из Хрватске. Представницима МУП-а Хрватске на Вису рекао сам да се не играју с нама, и нису нас нападали.

Тодосијевић је имао и јаче обезбеђење него што су те речи. Наредио је војсци да старе цистерне, постављене још у доба Аустроугарске, напуни кишницом у случају да цивилна власт на острву затвори локални водовод и наложио да се минирају сви прилази касарни, по ратним правилима.

– Касарну сам разминирао и предао 31. маја 1992. године, по споразуму ЈНА и хрватских власти. Претходно смо, по наређењу команде, уништили осам батерија са по четири топа из Другог светског рата који су били постављени на положају под земљом, ради одбране у случају напада на Вис. Комплетна флота прешла је у Боку Которску.

Поморски официр је још новембра 1991. године покућство на Вису утоварио у камион и бродом послао у Црну Гору, одатле опет камионом у Чачак.

– Јуна 1992. године у Херцег Новом придружили су ми се супруга и деца са стварима, и само у том граду променили смо, мислим, осам газдарица. Добио сам положај начелника штаба у команди поморског корпуса и унапређење у чин капетана бојног брода, односно пуковника, али сам 2003. пензионисан на свој захтев.

Тодосијевићи су се тада из Боке вратили у Чачак и овде, за седам протеклих година, морали да промене још четири газдарице.

– Недавно смо супруга и ја стали да бројимо све наше станодавце од Сплита и Виса до Чачка и стигли до броја 25. Можда их је, чак, било и више.

Ћерке су се у међувремену удале, једна је у Београду, друга у Чачку, а претпоследња адреса капетанова била је недалеко од чачанског парка, где је кирију плаћао 150 евра. Како сад изгледају трошкови?

– Овако: стан је процењен на 3,6 милиона динара, добио сам га на отплату на 40 година и месечна рата ми је 6.200 динара. Рачунајући на олакшице, верујем да ће бити и мања, можда 5.500 динара.

Зграда, додуше, још није добила грејање, али Маријан, сада већ равнодушно, каже:

– Имамо пећ на струју.

Гвозден Оташевић