Vratio se vojvoda

MAJEVICA – Kraj biste u porti seoske crkve u Tobutu, Tobućani su glasno isticali simboličnu podudarnost. Vojvoda je skončao sa 33 godine, baš kao i Isus, u danu svetog Jovana Krstitelja, na svoju krsnu slavu. Hristos je vaskrsnuo, ostavivši prazan grob na Golgoti, a biće da je isto učinio i tobutski vojvoda Radivoje Kerović, jer mu kosti nisu našli, a prekopali su pola dunuma.
– Bili smo, na zimski Jovanjdan, pritisnuti poterom u susednim Vukosavcima. Nije nam bilo spasa, pa je Radivoje izvadio pištolj da ubije mene pa sebe. Molio sam ga da me poštedi i smilovao se. Čitav taj dan niko od komunista nije smeo da priđe ni mrtvom vojvodi. Posle sam odrobijao pet godina i, evo, dočekao devedesetu – seća se Miloš Kojić, jedini svedok vojvodinog kraja, spuštajući  kraj biste pregršt zemlje sa mesta opisanog događaja.

U prošli petak, na dan Jovana Preteče, pet stotina Tobućana je, sa slavskim ikonama i svećama, uz poj sveštenika eparhije zvorničko-tuzlanske, dočekalo povratak vojvode u rodno selo. A čekali su 60 godina da vojvodin sin Živojin i Trivo Lukić, predsednik Ravnogorskog pokreta okruga Semberije i Majevice, skinu zastave, srpsku, četničku i crkvenu, i pokažu bronzanog vojvodu. Izaslanik vladike Vasilija, protojerej stavrofor Cviko Mojić se pomolio za dušu vojvodinu i svih "koji položiše život za vjeru i otečestvo".

– Četrdeset prve je, sve do Drine, proglašena NDH i Srbe su masovno kupili za logore i streljanja. Radivoje nas je podigao da se branimo. Četnici su u ovom kraju pobili više Nemaca i ustaša iz XIII handžar divizije nego partizani. Tukli smo se i sa partizanima kad god smo bili napadnuti – kazuje Radivoje Tešić koga je četnikovanje koštalo 12 godina robije, a već troši devetu deceniju.

Sudbina mrtvog vojvode je bila... Odsekli su mu glavu, nabili na kolac i izložili, najpre u Loparama, onda i u Tuzli. Pljuvali su je u gradu soli i kamenjem se na nju bacali, a retki stranci su se čudili toj srednjovekovnoj strasti, pa je, iz Beograda, naređeno da se "prestane sa tim". Glava je nestala, a ni obezglavljeno telo nije otkopano na mestu gde je bilo sahranjeno.

– Moj otac nije bio narodni neprijatelj, bio je neprijatelj okupatora i ustaša. Prvi je, od Brčkog do Majevice, rušio ustaške table sa natpisima, dopao i zatvora zbog toga, ali ga je izbavio jedan poznanik Hrvat u ustaškoj uniformi. Tamo gde su bili četnici, srpska sela nisu stradala – tvrdi Živojin, a potvrđuje Simo Cvijanović, bivši načelnik policije u Loparama, i dodaje da su ustaše u Loparama prekinule lov na Srbe kad im je Kerović zapretio.

Simo veruje da se vojvoda, i da se predao, ne bi nanosio glave. Nova vlast mu nikakvom robijom ne bi pristala da naplati stradanje štaba Majevičkog partizanskog odreda, u februaru 1942, u susednim Vukosavcima. Kad je iz Srbije stigla vest da je između četnika i partizana "puklo", Kerović je upozorio partizanski štab da napusti Vukosavce, inače će ih napasti. Nisu to učinili, pa je vojvoda udario. Poginuli su i komandant i komesar odreda, Ivan Marković Irac i Fadil Jahić Španac, jedini preživeli štablija bio je Ratko Perić, kasnije narodni heroj.

Čusmo u Tobutu i jednu mladobosansku priču o Kerovićima. U njihovoj kući se odigrao deo priprema za atentat na Miljacki. Princip, Čubrilović i trojica Kerovića su, ovde, vežbali preciznost u gađanju. Bacali su dukate u vazduh i pucali. Gavrilo je bio najbolji i na njega je "pala kocka" da ispali hice u Ferdinanda. Odatle ih je zaprega, preko Tuzle, Kladnja i Olova, odvezla u Sarajevo. Ostalo se zna.

U Tobutu upoznasmo i živog Gavrila Principa, kršnog momka u četničkoj odori, potomka sarajevskog atentatora. Beše u grupi delija sa Kozare i Lijevča, došli da pozdrave bronzanog vojvodu.