Вратио се војвода

МАЈЕВИЦА – Крај бисте у порти сеоске цркве у Тобуту, Тобућани су гласно истицали симболичну подударност. Војвода је скончао са 33 године, баш као и Исус, у дану светог Јована Крститеља, на своју крсну славу. Христос је васкрснуо, оставивши празан гроб на Голготи, а биће да је исто учинио и тобутски војвода Радивоје Керовић, јер му кости нису нашли, а прекопали су пола дунума.
– Били смо, на зимски Јовањдан, притиснути потером у суседним Вукосавцима. Није нам било спаса, па је Радивоје извадио пиштољ да убије мене па себе. Молио сам га да ме поштеди и смиловао се. Читав тај дан нико од комуниста није смео да приђе ни мртвом војводи. После сам одробијао пет година и, ево, дочекао деведесету – сећа се Милош Којић, једини сведок војводиног краја, спуштајући  крај бисте прегршт земље са места описаног догађаја.

У прошли петак, на дан Јована Претече, пет стотина Тобућана је, са славским иконама и свећама, уз пој свештеника епархије зворничко-тузланске, дочекало повратак војводе у родно село. А чекали су 60 година да војводин син Живојин и Триво Лукић, председник Равногорског покрета округа Семберије и Мајевице, скину заставе, српску, четничку и црквену, и покажу бронзаног војводу. Изасланик владике Василија, протојереј ставрофор Цвико Мојић се помолио за душу војводину и свих "који положише живот за вјеру и отечество".

– Четрдесет прве је, све до Дрине, проглашена НДХ и Србе су масовно купили за логоре и стрељања. Радивоје нас је подигао да се бранимо. Четници су у овом крају побили више Немаца и усташа из XIII ханџар дивизије него партизани. Тукли смо се и са партизанима кад год смо били нападнути – казује Радивоје Тешић кога је четниковање коштало 12 година робије, а већ троши девету деценију.

Судбина мртвог војводе је била... Одсекли су му главу, набили на колац и изложили, најпре у Лопарама, онда и у Тузли. Пљували су је у граду соли и камењем се на њу бацали, а ретки странци су се чудили тој средњовековној страсти, па је, из Београда, наређено да се "престане са тим". Глава је нестала, а ни обезглављено тело није откопано на месту где је било сахрањено.

– Мој отац није био народни непријатељ, био је непријатељ окупатора и усташа. Први је, од Брчког до Мајевице, рушио усташке табле са натписима, допао и затвора због тога, али га је избавио један познаник Хрват у усташкој униформи. Тамо где су били четници, српска села нису страдала – тврди Живојин, а потврђује Симо Цвијановић, бивши начелник полиције у Лопарама, и додаје да су усташе у Лопарама прекинуле лов на Србе кад им је Керовић запретио.

Симо верује да се војвода, и да се предао, не би наносио главе. Нова власт му никаквом робијом не би пристала да наплати страдање штаба Мајевичког партизанског одреда, у фебруару 1942, у суседним Вукосавцима. Кад је из Србије стигла вест да је између четника и партизана "пукло", Керовић је упозорио партизански штаб да напусти Вукосавце, иначе ће их напасти. Нису то учинили, па је војвода ударио. Погинули су и командант и комесар одреда, Иван Марковић Ирац и Фадил Јахић Шпанац, једини преживели штаблија био је Ратко Перић, касније народни херој.

Чусмо у Тобуту и једну младобосанску причу о Керовићима. У њиховој кући се одиграо део припрема за атентат на Миљацки. Принцип, Чубриловић и тројица Керовића су, овде, вежбали прецизност у гађању. Бацали су дукате у ваздух и пуцали. Гаврило је био најбољи и на њега је "пала коцка" да испали хице у Фердинанда. Одатле их је запрега, преко Тузле, Кладња и Олова, одвезла у Сарајево. Остало се зна.

У Тобуту упознасмо и живог Гаврила Принципа, кршног момка у четничкој одори, потомка сарајевског атентатора. Беше у групи делија са Козаре и Лијевча, дошли да поздраве бронзаног војводу.