I u Kini Dunav (po)teče

Sa svojom violinom, mladi Jovan Bogosavljević u poslednje vreme prilično radi i na zbližavanju kultura. Prošlog leta, ovaj Beograđanin iz Niša mesec dana proveo je u Kini, svirajući na desetak koncerata u okviru međunarodnog projekta „Putovanje Dunavom”, a uskoro će ponovo u tom pravcu – Daleki istok, samo u Japan, na zakazani susret modernih muzika naše dve zemlje.

Na taj put krenuće i pijanistkinja Milica Sekulić, a kada stignu tamo postaće trio, jer će im se pridružiti japanski čelista. Precizan raspored i tajming te jednonedeljne zimske turneje još nisu gotovi, baš kao što nisu napisane ni sve note za njihove koncerte.

– Što se naše moderne muzike tiče, tu su stvari jasnije: sviraćemo kompozicije Srđana Hofmana, Ljubice Marić i Đure Živkovića, koji živi u Stokholmu. Od nekih japanskih autora, međutim, čekaju se poslednje note njihovih novih dela. Prema tome, na turneji će biti i nekoliko svetskih premijera. Radujem se tom putu, jer su još sveži utisci iz susedstva, gde sam imao divnu saradnju sa kineskim muzičarima – kaže Jovan Bogosavljević.

A otkud, letos, Dunav u jednoj „kineskoj priči”, muzičkoj? Ideja o otkrivanju velike evropske reke i sveta oko nje tamošnjoj publici potekla je od samih Kineza. U seriji koncerata, koji su počinjali i završavali se Štrausom, svirao je Nacionalni pekinški orkestar, predvođen istaknutim dirigentom Fan Taom (nastupao sa Beogradskom filharmonijom), a u grupi solista sa ovih zapadnih strana bio je i naš violinista, idealan za ovakvu „temu”. On je sa Dorćola, tamo gde ti Dunav, skoro, pored kuće teče.

Sa violinom „putujući Dunavom” kroz Kinu, mladi muzičar video je tamo i velike, pune sale, obrazovanu publiku, „stenvej” klavire, uporne i disciplinovane umetnike... Krupnim koracima oni hitaju napred – kratko je prokomentarisao. Vrativši se sa tog puta, rekao je staru istinu da vam neki koncerti otvore razna nova vrata i da se nada su ona možda opet u Kini. Zasad su u Japanu, ali opet je to Daleki istok.

A sa nedalekog Zapada, iz Bavarske, vratio se nedavno posle tri koncerta sa ekskluzivnim ansamblom „Bassionaamorosa”. A to je: violinista i oko njega sve sami kontrabas(ist)i. Sa tom „gudačkom braćom”, sa kojom je već svirao, održao je koncerte u Minhenu, rodnom gradu ansambla, i okolini. „Bassionaamorosa”, koja je gostovala i u njujorškom Karnegi holu, internacionalna je družina čiji je član i Ljubinko Lazić, vođa kontrabasista Beogradske filharmonije.

Ovakva gudačka druženja možda dosta kažu i o potrebi mladog umetnika za zbližavanjem raznih muzika u sebi, a još su indikativniji česti nastupi sa poznatim beogradskim ansamblom Beltango.

– Danas je to trend. Pjacolu sviraju i najveći muzičari, a doskora to je bilo gotovo jeres za klasičare. Mislim da je najvažnije svaku muziku izvoditi na najvišem nivou. Tako i tango, zbog kojeg sam pohađao i časove plesa. Svirao sam ga i sa pomenutim kontrabasistima. Ja, inače, nisam ljubitelj kafanskog zvuka. Prosto, ne prija mi.

A šta prija i šta kao interpretator preferira:

– Izuzetno volim Baha. I to odnedavno, jer do toga morate preći mnoge stepenike. Ne vezujem se previše za određene kompozitore, ali reći ću: veoma je zanimljivo izučavati sonate Vasilija Mokranjca, po meni u rangu najvećih svetskih dela pisanih za violinu.

Jovanov otac, Dragutin Bogosavljević, takođe je violinista od imena. To jeste dobro, ali ponekad i zasmeta. Mladi umetnik nikad ne sme da zaboravi da u svemu tome mora pronaći sopstvenu ličnost. Verujemo da su tako mislili i slavni violinisti – otac i sin David i Igor Ojstrah. Pominjemo ih zato što je od prvog učio stariji a od drugog mlađi Bogosavljević, danas i sam pedagog. Profesor je violine na Muzičkoj akademiji u Nišu, a predaje i u Sarajevu i Kragujevcu.

Pitamo i za muzički život u Nišu:

– Za razliku od lako razmažene beogradske, niška publika, koja je još u stvaranju, znatiželjnija je i više se raduje. Dobri muzičari sve su češće tamo, jer u Beogradu se dugo čeka termin za salu. Stvari se kreću u dobrom pravcu.

M. Šehović