И у Кини Дунав (по)тече

Са својом виолином, млади Јован Богосављевић у последње време прилично ради и на зближавању култура. Прошлог лета, овај Београђанин из Ниша месец дана провео је у Кини, свирајући на десетак концерата у оквиру међународног пројекта „Путовање Дунавом”, а ускоро ће поново у том правцу – Далеки исток, само у Јапан, на заказани сусрет модерних музика наше две земље.

На тај пут кренуће и пијанисткиња Милица Секулић, а када стигну тамо постаће трио, јер ће им се придружити јапански челиста. Прецизан распоред и тајминг те једнонедељне зимске турнеје још нису готови, баш као што нису написане ни све ноте за њихове концерте.

– Што се наше модерне музике тиче, ту су ствари јасније: свираћемо композиције Срђана Хофмана, Љубице Марић и Ђуре Живковића, који живи у Стокхолму. Од неких јапанских аутора, међутим, чекају се последње ноте њихових нових дела. Према томе, на турнеји ће бити и неколико светских премијера. Радујем се том путу, јер су још свежи утисци из суседства, где сам имао дивну сарадњу са кинеским музичарима – каже Јован Богосављевић.

А откуд, летос, Дунав у једној „кинеској причи”, музичкој? Идеја о откривању велике европске реке и света око ње тамошњој публици потекла је од самих Кинеза. У серији концерата, који су почињали и завршавали се Штраусом, свирао је Национални пекиншки оркестар, предвођен истакнутим диригентом Фан Таом (наступао са Београдском филхармонијом), а у групи солиста са ових западних страна био је и наш виолиниста, идеалан за овакву „тему”. Он је са Дорћола, тамо где ти Дунав, скоро, поред куће тече.

Са виолином „путујући Дунавом” кроз Кину, млади музичар видео је тамо и велике, пуне сале, образовану публику, „стенвеј” клавире, упорне и дисциплиноване уметнике... Крупним корацима они хитају напред – кратко је прокоментарисао. Вративши се са тог пута, рекао је стару истину да вам неки концерти отворе разна нова врата и да се нада су она можда опет у Кини. Засад су у Јапану, али опет је то Далеки исток.

А са недалеког Запада, из Баварске, вратио се недавно после три концерта са ексклузивним ансамблом „Bassionaamorosa”. А то је: виолиниста и око њега све сами контрабас(ист)и. Са том „гудачком браћом”, са којом је већ свирао, одржао је концерте у Минхену, родном граду ансамбла, и околини. „Bassionaamorosa”, која је гостовала и у њујоршком Карнеги холу, интернационална је дружина чији је члан и Љубинко Лазић, вођа контрабасиста Београдске филхармоније.

Оваква гудачка дружења можда доста кажу и о потреби младог уметника за зближавањем разних музика у себи, а још су индикативнији чести наступи са познатим београдским ансамблом Белтанго.

– Данас је то тренд. Пјацолу свирају и највећи музичари, а доскора то је било готово јерес за класичаре. Мислим да је најважније сваку музику изводити на највишем нивоу. Тако и танго, због којег сам похађао и часове плеса. Свирао сам га и са поменутим контрабасистима. Ја, иначе, нисам љубитељ кафанског звука. Просто, не прија ми.

А шта прија и шта као интерпретатор преферира:

– Изузетно волим Баха. И то однедавно, јер до тога морате прећи многе степенике. Не везујем се превише за одређене композиторе, али рећи ћу: веома је занимљиво изучавати сонате Василија Мокрањца, по мени у рангу највећих светских дела писаних за виолину.

Јованов отац, Драгутин Богосављевић, такође је виолиниста од имена. То јесте добро, али понекад и засмета. Млади уметник никад не сме да заборави да у свему томе мора пронаћи сопствену личност. Верујемо да су тако мислили и славни виолинисти – отац и син Давид и Игор Ојстрах. Помињемо их зато што је од првог учио старији а од другог млађи Богосављевић, данас и сам педагог. Професор је виолине на Музичкој академији у Нишу, а предаје и у Сарајеву и Крагујевцу.

Питамо и за музички живот у Нишу:

– За разлику од лако размажене београдске, нишка публика, која је још у стварању, знатижељнија је и више се радује. Добри музичари све су чешће тамо, јер у Београду се дуго чека термин за салу. Ствари се крећу у добром правцу.

М. Шеховић