Okanimo se kulture široke potrošnje

Mećavnik, Mokra Gora – Došao je 21. vek a možemo li reći i sebi i drugima da smo zadovoljni sa svim što se dešavalo i dešava u Rusiji? Kako smatram da ne možemo, svoje viđenje toga kako bi trebalo da izgleda budućnost Rusije stavio sam na papir i napisao nešto što se sada zove „Istina i pravda – Manifest prosvećenog konzervativizma”, što je prevedeno i u Srbiji na moje veliko zadovoljstvo, a što je u Rusiji izazvalo polemike, pa i kritike – kaže slavni kustendorfski gost Nikita Mihalkov u razgovoru za „Politiku” na čijim je stranicama česti gost.

Tik pred projekciju filma „Egzodus: Varljivo sunce 2”, posle koje će studentima filma i učesnicima Kustendorfa održati i master klas, pitamo ga i da li ga kritičke strelice pogađaju, pitamo ga, dok on sa apsolutnim duševnim mirom odmahuje glavom i kaže da je siguran u to da u vremenu euforičnih globalnih promena „novo državno osoblje mora videti i čuti svoj narod, znati šta on misli i kako diše i biti njihov istinski predstavnik”.

Mihalkov smatra da univerzalna ideologija za promene postoji i da se može nazivati prosvećenim konzervativizmom koji održava vremenske veze, ne dozvoljava njihov konačan prekid, povezuje budućnost sa prošlošću na način koji nema veze sa stagnacijom, autokratijom i nepostojanjem želje za promenama. Naprotiv, kaže Mihalkov, reč je o vrsti konzervativizma koji poštuje tradiciju kao tekuće duhovno-materijalno jedinstvo prošlih, sadašnjih i budućih generacija i koji odbacuje revoluciju kao princip rešavanja političkih, ekonomskih, kulturnih i socijalnih problema i ne doživljava kulturu kao stvar i potrošačku robu već kao vaspitnu snagu koja formira ličnost, organizuje društvo i konstituiše državu.

– Mi se moramo odupreti lažnoj kulturi i suprotstaviti joj istinsku kulturu, što podrazumeva da je ne možemo pasivno usvajati, već se u nju uključiti samo ličnim stvaralačkim radom i ličnim doprinosima – kaže Mihalkov, dodajući, da smatra da je došlo vreme da se okanemo kulture široke potrošnje, koja se usvaja uz neznatne sposobnosti, bez ikakvih intelektualnih napora i po najjevtinijoj ceni. To se odnosi i na filmsko stvaralaštvo pretrpano „instant proizvodima za jednokratnu upotrebu i ispiranje mozga”.

Da li upravo tu negde leže motivi za nastanak filma „Egzodus: Varljivo sunce 2”, u vremenu u kojem je na delu i pokušaj revizije istorije Drugog svetskog rata, a prete i opasne zamke zaborava? Mihalkov na ovo pitanje odgovara da mu je cilj bio „da pokaže da su postojali i da postoje ogromni, važni i suštinski problemi” i „da podsetim da male stvari znače sreću, da u današnjem svetu luksuza i glamura treba da se sećamo i da pamtimo neke stvari – važne, suštinske, da se otrgnemo od zaborava, da nove mlade generacije naučimo nečemu kako bi bolje razumeli svoje dedove i očeve, pa i sami sebe”.

– Ima mnogo važnih poruka u mom filmu, on je slojevit, potrebno je istraživati te slojeve, a ne samo sedeti i jesti kokice – kaže Mihalkov, potvrđujući za „Politiku” i „glasine” da je „Varljivo sunce 3” koji trenutno montira sa Svetolikom Mićom Zajcem još uzbudljiviji i moćniji film.

Da li su mu u Rusiji oprostili oni koji su tvrdili da je za ova dva filma potrošio „sve pare”? Mihalkov odmahuje rukom i kaže: „Ubeđivati sada ljude da nije tačno da sam uzeo sve pare od države i sve pare od ruske kinematografije da bih snimao „Varljivo sunce 2 i 3”, potpuno je besmisleno, jer to apsolutno nije tačno. Hvala bogu pa se takve stvari lako mogu istražiti i dokazati.”

Hitajući žurnim korakom ka festivalskoj dvorani, Nikita Sergejevič Mihalkov, još kaže da ga raduje susret sa studentima filma posle projekcije „Egzodusa: Varljivo sunce 2”, i da je veoma radoznao da sazna kakva će mu pitanja oni postavljati.

U dupke punoj dvorani je muk, a na platnu promiču kadrovi iz vizuelno raskošnog, maestralno režiranog i poetičnog filma koji udara i u srce i u stomak. Filma u kojem je u srži ponovo i dirljiva priča o odnosu između oca i ćerke i njihove beskrajne ljubavi...

---------------------------------------------

Ola Gael Garsija

Hoće li se i njegovo lice naći na velikom platnu u budućem filmu Emira Kusturice o Pančo Vilji, glavno je pitanje koje muči kustendorfski filmski podmladak, još od trenutka kada je slavni meksički glumac Gael Garsija Bernal stigao u Drvengrad, dočekan burnim aplauzom.

Zvezda filmova Injaritua i Almodovara, odmah je izjavio da želi da gleda filmove i bude prisutan na ponoćnim koncertima, te se tako sinoć obreo u studentskoj masi ispred bine na kojoj je sijao čikaški bend sa jednim od kraljeva soula Enruom Vilijamsom, čija je pesma do ushićenja dovodila i mladu i staru publiku.

Bernal je sa velikim zanimanjem gledao film Nikite Mihalkova, a kaže i da je spreman za današnji susret sa studentima posle filma „Revolucija” koji potpisuje i kao jedan od reditelja.