Trčkaranje ispod duge

Nema te „krize” iz koje nas neće izvući „reforme”!Od šezdesetih godina prošlog veka, kad su te dve ključne reči puštene u opticaj, životi nam prođoše u ritmu njihovog klackanja. A proteklu deceniju obeležile su ne samo te već i skoro sve druge strukturne političke formule nasleđene iz ideološkog vokabulara jugosocijalizma i Miloševićevog doba. Prema jednom istraživanju, u četrdeset Miloševićevih govora (od 1986. do 1990) leksemi „reforme” i „promene” upotrebljeni su trista pedeset jedan put, ili, skoro devet puta po jednom govoru.

Neverovatno zvuči činjenica da su u poslepetooktobarskom vremenu ponovljeni i mnogi biseri iz boljševičkog leksikona. Tako smo čuli i čitali kako treba otvoriti neke nove „frontove”, pokrenuti „demokratske mobilizacije”, protežirati „napredne” elemente i kako se, iznad svega, „točak istorije ne može vratiti unazad”... Jedan ministar u Vladi Srbije (2. oktobra 2005) izjavio je da su poslanici jedne od stranaka demokratske koalicije „zabili klipove u točkove” istoj, vladajućoj koaliciji. Za novogodišnji broj (2005) jednog tiražnog dnevnika, tadašnji premijer Srbije dao je veliki intervju koji je naslovljen kao „Prelomna godina”, što je sintagma koju je najradije i najčešće koristio Dragoslav Draža Marković, a iste novine, istim povodom (2006) naslovile su intervju sa dotičnim premijerom: „Godina velikih raspleta” („Godine raspleta” je naslov poznate knjige Slobodana Miloševića, objavljene 1989). Jedan ministar u vladi ovog premijera (13. oktobra 2006), u svom trockističkom uzletu, izjavio je pred TV kamerama: „Sprovođenje reformi je jedna permanentna revolucija!”

Ali priča o kontinuiranju političke leksike ne svodi se samo na notiranje izanđalih mantri kojima politička nomenklatura pokušava da nas zamajava, već o doktrinarnoj potrebi (bolje rečeno: nužnosti) političkih prvaka da tako postupaju! Reč je o tome da je život generacija ulovljen u utopijsku matricu, da političke projekcije nisu postavljene prema racionalnoj ciljnosti (domenu opipljivog), već prema onostranoj svrhovitosti (prolasku ispod duge koja, manje-više, u svim mitologijama označava most između ovog sveta i raja). Naš preobražaj, dakle, postulira se kao spasonosni moment, kao skok kroz kapiju vremena: najpre je to, u jugosocijalizmu, bio crveni socijalni raj, pa, u poslednjoj deceniji prošlog veka, nacionalni spas, a u taman istekloj dekadi ulazak u ekskluzivni evropski klub. Projekcija je monumentalna: Srbija, musavi balkanski Tom Sojer, protrčavajući ispod evropske duge, premeće se u Hajdi evropskog jugoistoka!

Međutim, taj megabilbord herojskog iskoraka mora se nadograditi vinjetama koje će retuširati opštevidljivo tapkanje u mestu. Tako je nastao potpojmovnik kratkoročne smislenosti velikog puta ka Briselu, gde se svojom komičnošću ili nepodnošljivošću (kako za koga) naročito ističu „izgradnja Koridora deset” i „razvoj malih i srednjih preduzeća”. Ali od strateške je važnosti srednjoročni leksikon. Ključna fraza u ovom sektoru svakako je „bolji život” sa podvarijantom „bolja budućnost”. Te sintagme probile su se u rečnik baš svih učesnika zamućene srpske ideološke scene, kao i u leksiku crkvenih prelata.

Naravno da su ove dve formule korišćene u Miloševićevim javnim istupima, a u spominjanom uzorku, izrazi „bolji život” i „bolja budućnost” upotrebljeni su više od deset puta. Mesec dana pre skupa na Gazimestanu (24. maja 1989) jedan beogradski dnevnik, u naslovu preko cele strane, sažeo je poruku tadašnjeg vođe: „Bolji život je prvi zadatak!” Bizarno je da se, u to vreme, na beogradskoj televiziji, emituje popularni humoristički serijal „Bolji život” i da je, tada, objavljena informacija kako je to Miloševiću omiljena serija. A pisac scenarija, koji je seriju i naslovio, Siniša Pavić izjavio je da je naslovnu šifru „Bolji život” posudio iz arsenala agitpropovskih parola koje su mu ušle u uši na omladinskim radnim akcijama. Konačno, pre mesec dana, Josip Joška Broz, prilikom predaje potpisa za registraciju svoje partije (6. decembra 2010) izjavio je da je primarni cilj te nove stranke „borba za bolji život”!

Onostrano (eshatološko) zavlačenje življenja i prateća epsko-epileptična pesmarica dovela je, očito, do zamora materijala. Stasava prva neeshatološka generacija za koju je, prema ozloglašenoj sličici, ona večna duga postala lako lomljivi izlog iza kojeg mami nimalo mistični cilj – par firmiranih patika.