Beogradski mangup i ljubitelj umetnosti

Balkan, kao peta strana sveta, sa svim svojim fantastičnim istorijskim protivrečnostima, pokrenuo je duhove i uskovitlao reči u jednom improvizovanom pariskom kafeu, a zapravo Srpskom kulturnom centru u Parizu, ledene zimske večeri, 8. decembra, krajem sada već prošle godine.

Bilo je to svojevrsno poetsko veče osmišljeno kao pozorišna predstava „Aleksandar Petrov u jednom pariskom kafeu”, posvećeno ovom našem pesniku i književniku iz dijaspore. Povod za događaj bio je novi i opširni izbor Petrovljeve poezije u knjizi „Peta strana sveta”, koju je na francuski preveo i priredio dr Milan Bunjevac, univerzitetski profesor iz Strazbura. Knjigu je inače objavio jedan od najpoznatijih svetskih izdavača poezije L’Harmattan, iz Pariza, a recenziju je napisao Žan-Pjer Faj, istaknuti francuski pesnik i filozof, član Francuske akademije nauka i umetnosti, i recenzent knjige.

Bruno Niver, francuski režiser, glumac, pevač, pesnik i slikar, koji je trenutno angažovan u pozorištu Mare u Parizu na predstavi „Majakovski, Elza (Triole), Aragon – oni su se susretali u Parizu”, zamislio je da ovo književno veče, u stvari, bude komad sa čitanjem poezije Petrova. Pored autora i Žan-Pjera Faja, koji je govorio i komentarisao pesme, ovo veče upotpunili su i Milan Bunjevac, naša pesnikinja i profesor u Parizu Nina Živančević, kao i glumica iz Moskve Marina Kapralova, učesnica pomenute predstave iz Marea.

– Uprkos lošem vremenu, koje je zaustavilo saobraćaj u Parizu, to veče bilo je posećeno, a bili su prisutni i naš ambasador dr Dušan Bataković, i prevodilac Danteove „Komedije” na francuski i srpski pesnik Kolja Mićević – kaže za naš list Aleksandar Petrov.

Njegova poezija predstavljena je u Parizu, gradu koji je decenijama bio stecište intelektualne elite dijaspore bivših komunističkih zemalja, i tim povodom naš sagovornik primećuje:

– Pomenuta predstava „Majakovski, Elza, Aragon – oni su se susretali u Parizu” oživela je prema memoarima Ruskinje Elze Triole, sestre Ljilje Brike, Aragonove žene i pisca visokocenjenih romana na francuskom, zlatne godine Pariza, kada je grad svetlosti bio, uz Berlin, Prag i Beograd, kulturni centar i ruske emigracije. Danas je komunizam prošlost, ali pisci, umetnici i intelektualci, ne samo iz zemalja obeleženih revolucionarnim crvenim pečatom, potvrđuju i stvaranjem obnavljaju ugled Pariza kao sedišta svih devet muza. U tom mozaiku, dočekao sam pojavu svoje knjige pesama na francuskom jeziku. Ona je nastala na Balkanu, u epicentru „pete strane sveta”, kako glasi naslov jedne pesme, i cele knjige.

Lična i porodična, a zatim i kolektivna i svetska istorija, kao i erotizam, seksualnost, i najzad, pesnička praksa i refleksija podjednako su uticali na pesničko opredeljenje Aleksandra Petrova, prema rečima dr Milana Bunjevca. Dok, autor ima svoje viđenje:

– Za mene je kao pesnika taj porodični koncentracioni krug bio od velike važnosti jer reč je o jednoj emigrantskoj porodici. Porodica mi je bila svojevrsna Itaka – Rusija. Rođenom u Srbiji, sa dva maternja jezika, ova Itaka bila je usidrena u vodama, pod nebom, i u prostoru druge moje Itake, Srbije. A i ja sam od onih pesnika kod kojih je prostor prožet vremenom, kao i vreme prostorom, pa verujem da je moja poezija hronotopična u Bahtinovom smislu. Istorija je moja Zvezdara, Beograd, Kosovo, Sankt Peterburg, Pitsburg, Jerusalim, Judejska pustinja, Aleksandrija, Buenos ili Borhes Ajres. Narodna biblioteka u aprilskom plamenu, sibirski logor, Zid plača, dunavska obala i pod devojačkim telom polegla trava na nekom američkom kampusu – 20. vek, istetoviran bojama i mog duhovnog i telesnog života.

Poezija nije osećanje, poezija je iskustvo, govorio je Rilke. Među iskustvima koja su opredelila ovoga stvaraoca, pored ruske porodice, jeste i beogradska periferija, na kojoj je odrastao, kod Cvetkove mehane.

– Oblikovali su me i kao ljubitelja umetnosti i kao beogradskog mangupa, zaljubljenog u sve vrste lopti i sve devojačke lepote, a pre svega kao ličnost koja ceni neke vrednosti koje nisu bile saglasne sa pionirskom, omladinskom i partijskom disciplinom. Škola u koju sam pošao u vreme oslobađanja Beograda 1944. zvala se „Vojvoda Putnik”, da bi uskoro promenila naziv u „Veljko Dugošević”, s obrazloženjem da je Putnik bio neprijatelj srpskog naroda. Kada nauk te lekcije, u vreme kada sam učio „azbuku pastira i vukova” nisam mogao da prihvatim, nisam bio sposoban ni kasnije da se pomirim sa nepravdama sa kojima sam se suočavao kao učenik, student, mladi naučnik, pisac ili, na drugoj polovini životnog puta, osamdesetih godina, predsednik Udruženja književnika Srbije, priseća se Petrov.

Koja je prava pesnikova domovina, pogotovu pesnika čije su knjige prevođene na blizu trideset jezika sveta, koji živi između Amerike i Evrope, koji oseća relativnost prostora i vremena, pitamo našeg sagovornika. Odgovor po sebi jeste poezija:

– Kao i Kavafiju, i meni se Itaka javlja u množini. Pored već pomenutih, postoji i Itaka kojoj „dugujem sve, i svoj život”, na koju nam je suđeno svi da se vratimo, a „nema nikog ko se nije vratio”. Ali do te domovine ne dopire svetlost ni umova znatno većih od moga, nego, kada je reč o nama grešnima, samo san, mašta, vera, ne uvek oslobođena sumnji.

Marina Vulićević