Simfonija na točkovima

Jedan veliki beli beogradski autobus putovao je ovih dana na relaciji Kolarac – Akropolj i natrag. Autobus je bio na sprat. Jedino tako se u njega mogao ukrcati ceo Simfonijski orkestar RTS. Dug je put do Atine i njenog slavnog brda, ali skraćuje ga jak motiv da se stigne tamo gde vas čeka neko ko se zove Kiri Te Kanava. A to znači gala koncert sa pevačicom svetskog glasa. Taj njihov zajednički posao u grčkoj prestonici bio je zatvaranje sezone u čuvenom antičkom amfiteatru "Herod Atikus", glavnoj pozornici više od pola veka starog atinskog letnjeg festivala. Popularne operske arije i uvertire, plus malo brodvejskog muzičkog začina – to je bio program za publiku koja od umetnika puno zahteva. S pravom: cena ulaznice kretala se od 50 do 180 evra.

Ali, i ova muzička priča na točkovima ima svoju uvertiru. Počela je nadomak Niša, stomačnim tegobama jednog člana orkestra. Proradili su mobilni telefoni, a hitna pomoć (skoro da ne poverujete!) već posle desetak minuta čekala je autobus kraj puta da preuzme bolesnika. Ostali su morali dalje sa jednom trubom manje u orkestru. I opet su mobilni u akciji: krenulo se u potragu za novim trubačem koji će ih "stići" avionom. Zamena je brzo nađena a uskoro je prostrujala još jedna dobra vest: bolesni kolega se oporavlja.

U Atini se leto ne da. "Vrelina" se povećava kada, sa svojim izvanrednim dirigentom Džulijanom Rejnoldsom i malom poslovnom svitom, Kiri Te Kanava stiže na prvi susret sa Simfonijskim orkestrom RTS. Probe se ređaju. Najbolja je ona poslednja, u samom amfiteatru, na dan koncerta. Nema šta, Grci su bili velemajstori u stvarima akustike. Inače, ova stara, stepenasta i lepezasta, građevina podignuta je u II veku naše ere, u doba rimske dominacije, kao dar bogatog Heroda Atikusa svojoj ženi. Darežljivog rimskog konzula moderni Atinjani darovali su nazvavši teatar njegovim imenom.

Beogradske simfoničare je u tom monumentalnom ambijentu vešto razigrao britanski dirigent. Primadona, kojoj su na Ostrvu dodelili titulu Dame, sa našim orkestrom bila je neprestana atrakcija za turiste koji su se penjali uz ili spuštali niz Akropolj. Njihova muzika kao da ih je magično privlačila. Načičkani na ogradi preko koje se ne može dalje, oni su škljocali aparatima, slušali lepu muziku koja je dolazila iz kamenog "grotla" i nagrađivali je aplauzima. U jednom trenutku dirigent je, u šali, tiho rekao orkestru: "Poklonite se publici". Tako je bilo na probi. Ali, kada je pala noć i podigao se pun mesec nad "Herodom Atikusom", kao naručen ukras za ovakav gala koncert, sve bilo je – muzika. Ona koja se ne zaboravlja! Mocart, Bize, Masne, Pučini, Geršvin, Bernštajn... Sve osim neprijatnog incidenta. U jednom času Kiri Te Kanava oštro je presekla pogledom nekog u prvom, drugom redu, ponovila to i... više nije izdržala: "Molim Vas, hoćete li nam dati priliku!" Prekinula je svoju pesmu da bi opomenula gledaoca koji je vodio telefonski razgovor u toku koncerta... Izgledalo je kao da je svemu kraj. Srećom, orkestar se potrudio da ne "propusti priliku", njegov organizam nije stao i sve je opet bilo – samo muzika.

U pauzi koncerta jedna hostesa u "Atikusu" dovikuje nam: "Bravo Beograde! Orkestar je odličan". Potom nam je ispričala: "Bila sam učenica muzičke škole "Vojislav Vučković", a gospodin Dušan Jovanović bio je naš direktor". Danas je on direktor Muzičke produkcije RTS i reče nam da se devojka zove Sanja i da na atinskom Konzervatorijumu studira pevanje. Kao nekakva dobra, bratska vila, dotična Sanja "došapnula" je da će se sve ovo sjajno završiti. Zna ona puls auditorijuma. I bilo je tako. Velelepno, amfiteatralno! Publika u starom pozorištu dugo je pljeskala, dirigent ljubio ruku primadoni, ona je drugom rukom pokazivala zahvalnost orkestru, i oni su pozdravljali nju, posebno gudači lakim lupkanjem gudalom. A publika ih nije lako puštala: da se samo poklone i zatvore sezonu u "Atikusu". Aplauzima su je produžili barem za četiri bisa.