Симфонија на точковима

Један велики бели београдски аутобус путовао је ових дана на релацији Коларац – Акропољ и натраг. Аутобус је био на спрат. Једино тако се у њега могао укрцати цео Симфонијски оркестар РТС. Дуг је пут до Атине и њеног славног брда, али скраћује га јак мотив да се стигне тамо где вас чека неко ко се зове Кири Те Канава. А то значи гала концерт са певачицом светског гласа. Тај њихов заједнички посао у грчкој престоници био је затварање сезоне у чувеном античком амфитеатру "Херод Атикус", главној позорници више од пола века старог атинског летњег фестивала. Популарне оперске арије и увертире, плус мало бродвејског музичког зачина – то је био програм за публику која од уметника пуно захтева. С правом: цена улазнице кретала се од 50 до 180 евра.

Али, и ова музичка прича на точковима има своју увертиру. Почела је надомак Ниша, стомачним тегобама једног члана оркестра. Прорадили су мобилни телефони, а хитна помоћ (скоро да не поверујете!) већ после десетак минута чекала је аутобус крај пута да преузме болесника. Остали су морали даље са једном трубом мање у оркестру. И опет су мобилни у акцији: кренуло се у потрагу за новим трубачем који ће их "стићи" авионом. Замена је брзо нађена а ускоро је прострујала још једна добра вест: болесни колега се опоравља.

У Атини се лето не да. "Врелина" се повећава када, са својим изванредним диригентом Џулијаном Рејнолдсом и малом пословном свитом, Кири Те Канава стиже на први сусрет са Симфонијским оркестром РТС. Пробе се ређају. Најбоља је она последња, у самом амфитеатру, на дан концерта. Нема шта, Грци су били велемајстори у стварима акустике. Иначе, ова стара, степенаста и лепезаста, грађевина подигнута је у II веку наше ере, у доба римске доминације, као дар богатог Херода Атикуса својој жени. Дарежљивог римског конзула модерни Атињани даровали су назвавши театар његовим именом.

Београдске симфоничаре је у том монументалном амбијенту вешто разиграо британски диригент. Примадона, којој су на Острву доделили титулу Даме, са нашим оркестром била је непрестана атракција за туристе који су се пењали уз или спуштали низ Акропољ. Њихова музика као да их је магично привлачила. Начичкани на огради преко које се не може даље, они су шкљоцали апаратима, слушали лепу музику која је долазила из каменог "гротла" и награђивали је аплаузима. У једном тренутку диригент је, у шали, тихо рекао оркестру: "Поклоните се публици". Тако је било на проби. Али, када је пала ноћ и подигао се пун месец над "Херодом Атикусом", као наручен украс за овакав гала концерт, све било је – музика. Она која се не заборавља! Моцарт, Бизе, Масне, Пучини, Гершвин, Бернштајн... Све осим непријатног инцидента. У једном часу Кири Те Канава оштро је пресекла погледом неког у првом, другом реду, поновила то и... више није издржала: "Молим Вас, хоћете ли нам дати прилику!" Прекинула је своју песму да би опоменула гледаоца који је водио телефонски разговор у току концерта... Изгледало је као да је свему крај. Срећом, оркестар се потрудио да не "пропусти прилику", његов организам није стао и све је опет било – само музика.

У паузи концерта једна хостеса у "Атикусу" довикује нам: "Браво Београде! Оркестар је одличан". Потом нам је испричала: "Била сам ученица музичке школе "Војислав Вучковић", а господин Душан Јовановић био је наш директор". Данас је он директор Музичке продукције РТС и рече нам да се девојка зове Сања и да на атинском Конзерваторијуму студира певање. Као некаква добра, братска вила, дотична Сања "дошапнула" је да ће се све ово сјајно завршити. Зна она пулс аудиторијума. И било је тако. Велелепно, амфитеатрално! Публика у старом позоришту дуго је пљескала, диригент љубио руку примадони, она је другом руком показивала захвалност оркестру, и они су поздрављали њу, посебно гудачи лаким лупкањем гудалом. А публика их није лако пуштала: да се само поклоне и затворе сезону у "Атикусу". Аплаузима су је продужили барем за четири биса.