Ljubav sa glavom u torbi

U najužem izboru za NIN-ovu nagradu i u izboru od 16 dela za „Vitalovu” nagradu, našao se i roman kragujevačkog pisca Zorana Petrovića (1954), pod naslovom „Kamen blizanac”, koji je objavila „Geopoetika” iz Beograda. Petrović je na književnu scenu stupio 1978. godine zbirkom pesama: „Pan i ogledalo”. Usledile su pesničke knjige: „Aleksandrijska kritična misao”, „Svakodnevna molitva”, „Apsolutna nula”, „Prisutni su odsutni”, „Stav u trostavu”, „Spasiti spasioca”, zbirke za decu: „Pesme iz trbuha”, „Priča o slovima”. Petrović je autor zbirke priča „Raspadanje dekadnog sistema”. „Kamen blizanac” je njegov prvi roman.

U romanu se bavite srpsko-turskim odnosima kroz istoriju. Saradnja se ponovo uspostavlja, kao da nikada i nije prekidana?

Da, i to sada kada Turska prestaje da bude laička država.

Glavni junak romana je – selam, odnosno selamski jezik. On se kao lajtmotiv pojavljuje u svim poglavljima. Šta je, zapravo, selam. Kakva je to metafora?

Selam je dobra poruka. Najčešće ljubavna. To ja tajni jezik kojim se služe dvorjani jednog despotskog režima koji, za razliku od svih ostalih, zabranjuje čak i ljubav među njima. Ič oglami, dvorski paževi „obučavani da budu savršeni” žive pod istim krovom sa haremskim lepoticama. Uzavrela mladalačka krv je smislila jedan simbolički jezik koji se sastojao u tumačenju predmeta koje su jedni drugima upućivali. To je apsolutno poetski jezik, jezik bez glasova, sa bezbroj simboličkih mogućnosti i samo jednom porukom koja znači ljubav. Ljubav bez ostatka i bez kalkulacija, ljubav sa glavom u torbi. Uhvaćeni selam značio je sigurnu smrt. Ako postoji ikakva metafora, ona je u pitanju: da li je danas jedan takav jezik moguć?

U selamskom jeziku nema reči za izdaju, a kod nas izdaja nije izdaja ako nisi izdao nekog svog?

Nema je zato što je nenormalno izdati svoju emociju, svoje snove, sebe kojega vidite sa distance.

Naslov romana je „Kamen blizanac”. Dva kamenčića igraju važnu ulogu u romanu i kriju veliku tajnu?

Da. U narativnom kontekstu ta dva kamena praktično rešavaju zaplet. U metaforičkom smislu oni označavaju činjenicu da je blizanaštvo kategorija koju poznaju samo živi organizmi, odnosno duše. Duša je, pored ljubavi, još jedan termin koji je danas ne samo relativizovan, nego stavljen na svojevrsni indeks i skoro izbačen iz komunikacije. Platonova ideja o traženju srodne duše grubo je svedena samo na odnose polova. Blizanci jesu i oni koji su srodni po temperamentu, idejama, principima, karakteru i etici. Sve će biti jasnije ako se samo zapitamo šta toliki milioni ljudi neumorno traže na Fejsbuku.

U prološkoj pesmi: „Moja generacija”, na početku romana, kažete: „Prevarili smo život kroz koji smo prošli”. Da li je vaša generacija iskoristila šansu koju je imala?

Ako ostanemo u kontekstu romana, mislim da ni jedna generacija nije ostvarila svoje snove. Najmanje one, revolucionarne, koje su nešto i uspevale da promene. Te promene su se u vremenu preobraćale u prave katastrofe. U dolazećim generacijama je umontiran jedan paradoks, koji moj junak Agon jasno simbolizuje, a to je da su negovani i obrazovani prema roditeljskim idealima savršenosti, a redovno zaticali svet svojih očeva sa blatom i krvlju do kolena.

Agon je naše gore list, koji je vaspitavan na islamskom dvoru, a obrazovan na grčkim artefaktima koje je tamo zaticao. Prefinjeni maniri i izvanredno znanje slabi su mu saveznici kada se obre usred jedne ratno-diplomatske zavrzlame na njemu nepoznatom balkanskom prostoru.

Neki naši janičari – postali su paše i veziri u Otomanskom carstvu. Janičari se i danas dobro snalaze?

Agon jeste otišao kao paket „danka u krvi”, ali je tamo izabran, kako bi se danas reklo, za batlersku službu između samo četrdeset momaka. On nije bio janičar, odnosno sultanov gardista. Za razliku od domaćih janičara, turski su imali takav status da je on u to vreme predstavljao jedinu pukotinu kroz koju je nešto malo demokratskog moglo da uđe u neograničeni despotizam. I vlada i sultan su ozbiljno uzimali u obzir zahteve janičara.

Junaci knjige su i neke istorijske ličnosti: car Dušan, Karađorđe, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Sali-aga... U kojoj meri ste poštovali istorijske činjenice u građenju likova?

Ovako nabrojani mogu da izgledaju kao da su proizvoljno nabacani. Međutim, van likova koji su vezani za Prvi srpski ustanak, svi oni koji se pominju jesu junaci nekoliko priča Agonovog dede koje je upamtio i koji su ga nesigurnim nitima vezivali za ovo tlo. Ostalo je naučio. Roman je, zapravo, apologija priči. I to onim bazičnim koje smo refleksno zapamtili u detinjstvu i pamtimo ih čitavog života i ne znajući zašto, a onda se dogodi da nam jednom, u teškom času, dođu u svest i ponude rešenja za trenutne probleme. Pomognu nam da preživimo, prevedu nas preko ponora. Kao da nam je davno umrli pripovedač dao da progutamo nekakvu „kremaljsku kapsulu”, koja će početi da deluje kada se bolest i opasnost pojavi.

Inače sve što se pominje u knjizi, potiče iz validnih istorijskih izvora.

Danas se sve češće čuje da su turski porezi bili „mala deca” u odnosu na današnje?

Bilo ih je mnogo manje i bili su stalni i predvidivi, a od njih su mogli da se plate i izrade defteri, odnosno popisi stanovništva na osnovu kojih su razrezivani i prikupljani. Današnji porezi, ma kako bili brojni, ne mogu da isfinansiraju popis poreskih glava.

Roman se završava tragično – kijametom, što je na turskom kraj sveta. Svet se raspada, pakao izlazi na površinu. Nigde ne vidite nadu?

Agon, kao jedini čovek na svetu koji zna jedan jezik, zapravo sve vreme drži kurs tog jezika koji je jezik ljubavi. Zaglavljen negde u međusvetu on čeka svog blizanačkog para i ponavlja u sebi i za sebe jezik selama kako ga ne bi zaboravio. Odozgo, iz realnog sveta padaju mu pod noge simboli potonjih ratova: Prvog i Drugog svetskog. I jedan i drugi preživljava zahvaljujući svojoj veri u ljubav i strašnoj izolovanosti koja se graniči sa nepostojanjem. Ali, Agon će se pojaviti u drugoj knjizi trilogije, usred poslednjih ratova na balkanskom tlu, i to onda kada treba da pomogne jednom čoveku sasvim sličnom sebi.