Љубав са главом у торби

У најужем избору за НИН-ову награду и у избору од 16 дела за „Виталову” награду, нашао се и роман крагујевачког писца Зорана Петровића (1954), под насловом „Камен близанац”, који је објавила „Геопоетика” из Београда. Петровић је на књижевну сцену ступио 1978. године збирком песама: „Пан и огледало”. Уследиле су песничке књиге: „Александријска критична мисао”, „Свакодневна молитва”, „Апсолутна нула”, „Присутни су одсутни”, „Став у троставу”, „Спасити спасиоца”, збирке за децу: „Песме из трбуха”, „Прича о словима”. Петровић је аутор збирке прича „Распадање декадног система”. „Камен близанац” је његов први роман.

У роману се бавите српско-турским односима кроз историју. Сарадња се поново успоставља, као да никада и није прекидана?

Да, и то сада када Турска престаје да буде лаичка држава.

Главни јунак романа је – селам, односно селамски језик. Он се као лајтмотив појављује у свим поглављима. Шта је, заправо, селам. Каква је то метафора?

Селам је добра порука. Најчешће љубавна. То ја тајни језик којим се служе дворјани једног деспотског режима који, за разлику од свих осталих, забрањује чак и љубав међу њима. Ич оглами, дворски пажеви „обучавани да буду савршени” живе под истим кровом са харемским лепотицама. Узаврела младалачка крв је смислила један симболички језик који се састојао у тумачењу предмета које су једни другима упућивали. То је апсолутно поетски језик, језик без гласова, са безброј симболичких могућности и само једном поруком која значи љубав. Љубав без остатка и без калкулација, љубав са главом у торби. Ухваћени селам значио је сигурну смрт. Ако постоји икаква метафора, она је у питању: да ли је данас један такав језик могућ?

У селамском језику нема речи за издају, а код нас издаја није издаја ако ниси издао неког свог?

Нема је зато што је ненормално издати своју емоцију, своје снове, себе којега видите са дистанце.

Наслов романа је „Камен близанац”. Два каменчића играју важну улогу у роману и крију велику тајну?

Да. У наративном контексту та два камена практично решавају заплет. У метафоричком смислу они означавају чињеницу да је близанаштво категорија коју познају само живи организми, односно душе. Душа је, поред љубави, још један термин који је данас не само релативизован, него стављен на својеврсни индекс и скоро избачен из комуникације. Платонова идеја о тражењу сродне душе грубо је сведена само на односе полова. Близанци јесу и они који су сродни по темпераменту, идејама, принципима, карактеру и етици. Све ће бити јасније ако се само запитамо шта толики милиони људи неуморно траже на Фејсбуку.

У пролошкој песми: „Моја генерација”, на почетку романа, кажете: „Преварили смо живот кроз који смо прошли”. Да ли је ваша генерација искористила шансу коју је имала?

Ако останемо у контексту романа, мислим да ни једна генерација није остварила своје снове. Најмање оне, револуционарне, које су нешто и успевале да промене. Те промене су се у времену преобраћале у праве катастрофе. У долазећим генерацијама је умонтиран један парадокс, који мој јунак Агон јасно симболизује, а то је да су неговани и образовани према родитељским идеалима савршености, а редовно затицали свет својих очева са блатом и крвљу до колена.

Агон је наше горе лист, који је васпитаван на исламском двору, а образован на грчким артефактима које је тамо затицао. Префињени манири и изванредно знање слаби су му савезници када се обре усред једне ратно-дипломатске заврзламе на њему непознатом балканском простору.

Неки наши јаничари – постали су паше и везири у Отоманском царству. Јаничари се и данас добро сналазе?

Агон јесте отишао као пакет „данка у крви”, али је тамо изабран, како би се данас рекло, за батлерску службу између само четрдесет момака. Он није био јаничар, односно султанов гардиста. За разлику од домаћих јаничара, турски су имали такав статус да је он у то време представљао једину пукотину кроз коју је нешто мало демократског могло да уђе у неограничени деспотизам. И влада и султан су озбиљно узимали у обзир захтеве јаничара.

Јунаци књиге су и неке историјске личности: цар Душан, Карађорђе, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Сали-ага... У којој мери сте поштовали историјске чињенице у грађењу ликова?

Овако набројани могу да изгледају као да су произвољно набацани. Међутим, ван ликова који су везани за Први српски устанак, сви они који се помињу јесу јунаци неколико прича Агоновог деде које је упамтио и који су га несигурним нитима везивали за ово тло. Остало је научио. Роман је, заправо, апологија причи. И то оним базичним које смо рефлексно запамтили у детињству и памтимо их читавог живота и не знајући зашто, а онда се догоди да нам једном, у тешком часу, дођу у свест и понуде решења за тренутне проблеме. Помогну нам да преживимо, преведу нас преко понора. Као да нам је давно умрли приповедач дао да прогутамо некакву „кремаљску капсулу”, која ће почети да делује када се болест и опасност појави.

Иначе све што се помиње у књизи, потиче из валидних историјских извора.

Данас се све чешће чује да су турски порези били „мала деца” у односу на данашње?

Било их је много мање и били су стални и предвидиви, а од њих су могли да се плате и израде дефтери, односно пописи становништва на основу којих су разрезивани и прикупљани. Данашњи порези, ма како били бројни, не могу да исфинансирају попис пореских глава.

Роман се завршава трагично – кијаметом, што је на турском крај света. Свет се распада, пакао излази на површину. Нигде не видите наду?

Агон, као једини човек на свету који зна један језик, заправо све време држи курс тог језика који је језик љубави. Заглављен негде у међусвету он чека свог близаначког пара и понавља у себи и за себе језик селама како га не би заборавио. Одозго, из реалног света падају му под ноге симболи потоњих ратова: Првог и Другог светског. И један и други преживљава захваљујући својој вери у љубав и страшној изолованости која се граничи са непостојањем. Али, Агон ће се појавити у другој књизи трилогије, усред последњих ратова на балканском тлу, и то онда када треба да помогне једном човеку сасвим сличном себи.