Bolja prošlost

Da li je to sklonost ka „sentimentalnoj ideologizaciji prošlosti”, kako je u „Oku” Ivan Tasovac označio davanje prednosti onom nekad nad ovim danas pri poređenju prvenstveno u sferi duha, stvaralaštva, sistema vrednosti?

Da li je slučajno što se iste večeri u emisiji „Da.Možda.Ne” ozbiljno vagalo koliko je vrlina a koliko mana u odnosu na kulturu i umetnost imao onaj nekadašnji socijalistički „sistem neslobode” u poređenju s položajem kakav im omogućava sadašnje doba tranzicije i pluralizma?

Ali, bar kad je o televiziji reč, lako se da zaključiti da je prošlost bila bolja. Medij koji je postao četvrti vaspitni faktor, uz one tradicionalne, kuću, školu i ulicu, postepeno je prebacio subkulturu u mejnstrim, a svoju sposobnost da pruža uzore i stvara idole masovno usmerio ka promociji junaka iz rijalitija. Bez obzira na veliki broj domaćih TV kanala i na raznovrsnost žanrovske ponude, rijaliti šou je ono što najuočljivije obeležava ovo TV vreme, ono što predstavlja glavnu osobenost i što se doživljava kao dominantan TV sadržaj.

A to kako se nekad televizija ponašala kao vaspitač, odnosno kao stvaralac moglo se videti u isti taj dan, te da se mirne savesti otkloni svaka sumnja da je favorizovanje TV prošlosti  nepravedno i „nostalgično”.

Jedan primer pružila je reprizirana emisija (iz 2006) o Čedomiru Mirkoviću, piscu, kritičaru, izdavaču, ali za ovu priliku posebno naglašeno, uredniku Opšteobrazovnog programa TVB osamdesetih godina prošlog veka. Verujući u duhovno radoznalu publiku, Mirković je smatrao da za Školsku, Naučnu i Obrazovnu redakciju treba da rade najpametniji i najmaštovitiji stvaraoci – i radio je na tome da se oni tu i nađu. Oni su, pak, isticali svojstva dobrog urednika koji je bio spreman da nudi, ali i da podržava tuđe ideje, da prihvata nove forme medijskog izražavanja, da podstiče prijemčiv jezik komuniciranja. I nastajao je program od velikog ugleda – i gledanosti – koji se s razlogom pamti i do danas.

A u „Trezoru” je osvanula jedna emisija druge vrste, takođe iz osamdesetih, epizoda iz serije „Kabare Pavla Minčića”, kao primer okupljanja, moglo bi se opet reći pametnih, talentovanih i maštovitih pojedinaca, ali sada na umetničkom medijskom zadatku. Sve i dan-danas izgleda izvrsno smišljeno i izvedeno u ovoj satirično-zabavnoj emisiji punoj duha i duhovitosti, ali i ukusa i finoće. Humor kakvog trenutno u ponudi uopšte nema, bez grubosti i prostote ali ne i bez žaoke, šarmantni „izvršilac” i glumačkih i muzičkih delova predstave, prikladan scenski ambijent. Vredi nabrojati: urednik Mila Stanojević Bajford, scenarista (uz Minčića) i reditelj Vladimir Aleksić, kostimograf Emilija Kovačević, scenograf Milica Ejdus, grafički dizajner Dušan Otašević...

Pa se čovek pita kako i zašto smo otud gde smo bili pre petnaest godina stigli u ovo u čemu jesmo.