Боља прошлост

Да ли је то склоност ка „сентименталној идеологизацији прошлости”, како је у „Оку” Иван Тасовац означио давање предности оном некад над овим данас при поређењу првенствено у сфери духа, стваралаштва, система вредности?

Да ли је случајно што се исте вечери у емисији „Да.Можда.Не” озбиљно вагало колико је врлина а колико мана у односу на културу и уметност имао онај некадашњи социјалистички „систем неслободе” у поређењу с положајем какав им омогућава садашње доба транзиције и плурализма?

Али, бар кад је о телевизији реч, лако се да закључити да је прошлост била боља. Медиј који је постао четврти васпитни фактор, уз оне традиционалне, кућу, школу и улицу, постепено је пребацио субкултуру у мејнстрим, а своју способност да пружа узоре и ствара идоле масовно усмерио ка промоцији јунака из ријалитија. Без обзира на велики број домаћих ТВ канала и на разноврсност жанровске понуде, ријалити шоу је оно што најуочљивије обележава ово ТВ време, оно што представља главну особеност и што се доживљава као доминантан ТВ садржај.

А то како се некад телевизија понашала као васпитач, односно као стваралац могло се видети у исти тај дан, те да се мирне савести отклони свака сумња да је фаворизовање ТВ прошлости  неправедно и „носталгично”.

Један пример пружила је репризирана емисија (из 2006) о Чедомиру Мирковићу, писцу, критичару, издавачу, али за ову прилику посебно наглашено, уреднику Општеобразовног програма ТВБ осамдесетих година прошлог века. Верујући у духовно радозналу публику, Мирковић је сматрао да за Школску, Научну и Образовну редакцију треба да раде најпаметнији и најмаштовитији ствараоци – и радио је на томе да се они ту и нађу. Они су, пак, истицали својства доброг уредника који је био спреман да нуди, али и да подржава туђе идеје, да прихвата нове форме медијског изражавања, да подстиче пријемчив језик комуницирања. И настајао је програм од великог угледа – и гледаности – који се с разлогом памти и до данас.

А у „Трезору” је осванула једна емисија друге врсте, такође из осамдесетих, епизода из серије „Кабаре Павла Минчића”, као пример окупљања, могло би се опет рећи паметних, талентованих и маштовитих појединаца, али сада на уметничком медијском задатку. Све и дан-данас изгледа изврсно смишљено и изведено у овој сатирично-забавној емисији пуној духа и духовитости, али и укуса и финоће. Хумор каквог тренутно у понуди уопште нема, без грубости и простоте али не и без жаоке, шармантни „извршилац” и глумачких и музичких делова представе, прикладан сценски амбијент. Вреди набројати: уредник Мила Станојевић Бајфорд, сценариста (уз Минчића) и редитељ Владимир Алексић, костимограф Емилија Ковачевић, сценограф Милица Ејдус, графички дизајнер Душан Оташевић...

Па се човек пита како и зашто смо отуд где смо били пре петнаест година стигли у ово у чему јесмо.