Komadići subote

Već treću godinu godinu subotom vozim dete na dopunsku nastavu iz srpskog jezika ili u „srpsku školu“, kako je zovemo. Dunja se, naravno, u početku nećkala. Ionako je radnim danima do četiri popodne u redovnoj školi. Samo joj još nedostaje da, dok druga deca voze bicikle ili se igraju, sedi u klupi i uči slova koja je zbunjuju i koriste se samo vikendom.

Obaška što smo na njena dečija pleća natovarili još par tipičnih „roditeljskih“ aktivnosti kao što su muzika, sport, dodatni časovi nemačkog... Sreća samo što su ta pleća prilično široka za njen uzrast i što je nasledila pitomi karakter jednog od roditelja pa je pravo negodovanje retkost. A zahvaljujući novoj učiteljici, od prošle godine i gunđanje zbog srpske škole postoji samo u tragovima.

Spremili smo se jedno devedeseti put po istoj užurbanoj proceduri, tražeći i gubeći sveske, olovke, cipele... Klinka se zavalila sa nekom piskutavom elektronskom napravom na zadnjem sedištu auta. Tridesetak minuta vožnje su pred nama i semafori bez kraja. Ovaj deo subote najviše mrzim. Nema ništa dosadnije od vožnje od jednog do drugog semafora kroz Zilenbuh u zimsko jutro.

Ima vožnja i dobrih strana, na radiju kreće prastara melodija sa instant „gde me nađe!“ efektom. „Tu-tu-ta, tu-tu-ta tututata...“ Pojačavam ton, uzimam dah i hvatam ritam na trećem stihu: „...Unfashionable till the e-e-end...“ Sa zadnjeg sedišta odmah stiže terca: „Tata-tata ... tata...“ „...yesterday’s dr-ea-ea-ms…“, „Tata! Tataaa... dokle ćeš da se dereš?! Ne mogu da se igram! Prestani!“

Posle gospodina Tadića, dirigenta našeg neslavnog gimnazijskog hora, i komšije Marčela, koji me je slušao kroz zajednički kanal za ventilaciju kako pevam dok se tuširam, našao se i treći kritičar moga pevanja. Nevoljno utišavam muziku i mrgodno lupkam po volanu u ritmu melodije: „Now he is…” Tututata...

Nakon tmurnih vesti, pesimističnog izveštaja o stanju u saobraćaju, dve-tri manje-više slušljive pesme i desetak blokova reklama, stižemo na odredište. Po običaju kasnimo. Ostavljam Dunju da uđe sama u portu crkve i bacam se na potragu za slobodnim parking mestom. Ponekad se desi da dođe do neočekivane promene rasporeda pa ipak moram da prekontrolišem da li je ušla na čas, sigurno je sigurno.

Deca su već ušla na veronauku, a i većina roditelja su se razišli. „Hajde sa nama kod Mare na kafu,“ pozivaju me Zoran i Boban sa druge strane ulice, „smrznućeš se tu“. Rutinski se nećkam, pravdam se obavezama, treba ići u kupovinu, subota je. „Ti kako hoćeš, odbi još jednom, pa te nećemo više ni zvati. Neće „Aldi“ propasti bez tebe. A i ako subotom i sredom radiš isto što i Nemci, ne znači da će ti dati državljanstvo.“

Ne bi mi baš jasno ovo za sredu i za državljanstvo, nismo o tome nikada razgovarali, ali samo odmahnuh rukom i obećah da ću doći posle kupovine. Oni se samo nasmejaše kao šibicari sa dolaznog perona beogradske autobuske stanice i uđoše u prodavnicu.

Otkako su nam deca pošla u školu, srećemo se subotom, tu, ispred crkve ili u prodavnici preko puta u kojoj gospođa Mara drži muzej sa obnovljivom postavkom proizvoda jugoslovenske prehrambene industrije. Popričamo, popijemo kafu, dok se oko nas u redu pred kasom gurkaju nekadašnji Jugosloveni, a sadašnji „jugoistočni Evropljani“, „zapadni Balkanci“, ili samo „naši“, kako se već ko oseća.

Ponekad su eksponati vesele gospođa Mare zaista sveži i autentični, tako da pomislim da je možda još u stara vremena neko kupio licencu za ljute dimljene kobasice od moga dede, a lukavi Mačvanin onomad to prećutao svojim naslednicima. Ili pak da su promućurni Makedonci iskopirali recept za (takođe ljuti) ajvar moje majke. Naravno, nekad me i ošamari „morska“ ili „beogradska“ cena ponekog proizvoda, naročito vina, ali šta ćete, Srbin u inostranstvu, kao kad ode na more ili u prestonicu, ne pita šta košta.

U „Aldiju“ je naravno, drugačije. Tu su cene predvidive, a prodavačice na odstojanju. „Aldi“ je završna stanica moje evolucije od tinejdžerskog nisam-dovoljno-bogat-da-kupujem-jeftine-stvari(-za-tuđe-pare) principa do rezignirane nisam-dovoljno-pametan-da-prepoznam-jeftino-đubre-u-skupom-pakovanju konstatacije.

Svake subote utrčim tamo, pokupujem bez razmišljanja šta mi treba i izađem sa kakvim-takvim uverenjem da sam u ovom svetu prevarenih i opljačkanih jedan od onih koji ipak malo bolje prolazi.

Čudno je to kako me je kupovina u supermarketu, u kojem se kese plaćaju i kasirke imaju na raspolaganju dva osmeha i šezdeset sekundi između njih po mušteriji, odučila od upotrebe pojmova kao što su brend, marka, moda... Stanite malo, jel’ ja to propagiram ovde kupovinu u „Aldiju“ kao neko spiritualno iskustvo i put ka askezi? Svašta od mene! Bolje da požurim natrag prema crkvi, ako hoću da zateknem onu dvojicu.

Prija mi da ponekad na brzinu izbistrimo neku od aktuelnih tema u kojima smo najstručniji: vlast tamo i ovde, fudbal tamo i ovde, školu tamo i ovde, nas tamo i ovde, njih tamo i ovde. Krizu, koja je tamo, kurcarbajt, koga ima samo ovde... Kako o većini tih tema ne diskutujem na drugim mestima, nije mi ni važan ishod bistrenja. Važna mi je sama priča. I kafa, naravno.

Već su otišli, danas nema ništa od kafenisanja, samo kupovina. Biram par čvrstih glavica kiselog kupusa u vakuumiranom pakovanju i tražim od Mare da izvuče pretposlednji par suvih rebaraca iz vitrine. Uzimam i flašu „Vranca“. Mara me hvali: „Baš ste lijep kupus izabrali, a ovo vino i mi uvijek pijemo.“

Platih i kretoh ka izlazu: „Da, da... takav sam vam ja... Razumem se u hranu, razumem se u vino, ... a razumem se i u žene...“ Ona se samo nasmeši kao Plava Vila pri pogledu na Pinokijev nos i otpozdravi: „Mašala, neka... nek’ i druge imaju sreće... Doviđenja, gospodine!“

Sa druge strane ulice dopire graja dece iz porte, gotovi su časovi. Zoran i Boban izlaze sa svojima: „Šefe, sledeći put nemoj da nas izdaš. Inače si gotov!“, preteći-veselo dovikuju i odlaze svojim putem. Deca im cičeći trče oko nogu i gađaju se snegom sa parkiranih automobila.

Raspoloženje mi se popravilo, nema više žurbe do ponedeljka. Auto se vuče uzbrdo ka Degerlohu, Dunja pevuši pesmicu koju je učila danas u školi. I da hoću, ne mogu da je kritikujem, stvarno lepo peva. Ima nešto u njoj i od onog drugog roditelja.

U sebi, nastavljam i ja tamo gde sam jutros stao ...no, you are never too… jedva čekam kupanje večeras... Ko šiša Marčela!