Bez povlastica

TEMA DANA
Zaposleni u javnom sektoru prošli su mnogo jeftinije od pripadnika srpske radničke klase i ostalih zaposlenih u "materijalnoj proizvodnji". 
Najkraće rečeno, gledano iz tog ugla, zaposleni u javnoj državnoj, lokalnoj i administraciji svih nivoa, obrazovanju, kulturi, zdravstvu i socijalnom staranju, ređe su ostajali bez posla, "a i sa platama su bolje prolazili od ostalih".

Tako izgleda naša stvarnost gledana očima populista i demagoga, odgovaraju stručni analitičari naše stvarnosti.

Po rečima dr Miladina Kovačevića, pomoćnika direktora Republičkog zavoda za statistiku i saradnika "Mesečnih analiza i trendova" Ekonomskog instituta, objektivno i stručno čitanje statističkih izveštaja navodi na sasvim drugačije zaključke.  

– Nikako se ne bi moglo reći da su neprijatnih posledica promena u proteklih šest godina bili pošteđeni zaposleni u javnom sektoru, koji po pravilu pripadaju onom obrazovanijem i stručnijem delu radno sposobnog stanovništva – ukazuje Kovačević. – Uvođenje tržišne logike i neizbežno smanjivanje javne potrošnje pogodilo je, manje ili više, i zaposlene u javnom sektoru. Proteklih godina su bez posla ostajali i zaposleni u NIS-u, EPS-u, na Železnici i u drugim državnim javnim preduzećima, ali i u raznim službama. Zbog administrativnog ograničavanja plata često su ostajala bez najstručnijih kadrova. Činjenica je da su zaposleni u školstvu i zdravstvu, najbrojnijim državnim službama, najmanje plaćeni. Pri tom se mora imati na umu da je obrazovanje osnovna poluga neophodne transformacije društva na putu ka ujedinjenoj Evropi, a zdravstvo je zaduženo da čuva taj dragoceni ljudski kapital.

Kovačević posebno ukazuje na pojednostavljeno, često i zlonamerno, svaljivanje krivice za tranzicione nedaće na administraciju.

– Naša administracija je posebna priča i njena osnovna slabost je što je nerazvijena, kao na primer poreska, često i nestručna, mada u nekim njenim delovima ima hipertrofije – tvrdi Kovačević. – Generalno, dok ne budemo imali normalno plaćeno školstvo, zdravstvo, urednu administraciju, ne može biti ni govora o društvenom napretku. Privredu ne sputava samo prekobrojna administracija, već slabo plaćena i nekvalifikovana administracija i nereformisan ukupan javni sektor, uključujući i zaista bedno plaćeno zdravstvo i obrazovanje. A kada je o administraciji reč, na našem putu ka Evropskoj uniji čeka nas dupliranje broja zaposlenih u administraciji.

Kovačević tvrdi da plate u javnom sektoru, naročito u protekle dve godine, nisu uticale na rast tražnje. Veća lična potrošnja je posledica kreditne ekspanzije, a ne rasta plata u celini. Plate u javnom sektoru u poslednjih godinu dana nisu znatnije povećane, izuzev zdravstva i školstva, za razliku od zabeleženog znatnog rasta u privredi.

Ukupno smanjenje broja zaposlenih od početka 2001. do kraja 2005. je oko sedam odsto, a ono nije zaobišlo ni javni sektor. Taj procenat povećanja broja nezaposlenih ipak nije mogao da apsorbuje sve razvijeniji privatni sektor. Kovačević tvrdi da cifra od milion nezaposlenih, odnosno prijavljenih Nacionalnoj službi zapošljavanja, ne može biti realna. Reč je o ljudima koji nemaju stalan posao. Statističke ankete o zaposlenosti pokazuju da polovina od tog broja, dakle oko 500.000 ljudi, ipak radi i zarađuje za život.