Bez cenzure

Biće zanimljivo čuti kako novinari ocenjuju aktuelno stanje cenzure u medijima, što će doneti treći nastavak serije „Istorija cenzure – savremenici” autorke Valentine Delić. Nešto o tome dade se zaključiti već posle prethodne, iz činjenice da Radio-televizija Srbije prikazuje seriju čija je prethodna epizoda u celini bila posvećena njoj samoj i njenoj neslavnoj praksi iz devedesetih. U tom programu, pod nazivom „Kad su reči postale meci”, nije saopšteno ništa što se nije znalo i više puta analiziralo, ništa što akteri nisu, na ovaj ili onaj način, ovde ili onde, ispričali ili opisali. No da se to sakupi, objedini i kritički oceni sa ekrana medijske kuće o čijoj je nekadašnjoj cenzorskoj uređivačkoj politici reč, u najmanju ruku znak je da je iz prošlosti izvučena bar neka pouka. Bar ta, naime, da prikrivanje, zataškavanje, baratanje poluistinama, krivotvorenje, izvrtanje podataka, izigravanje fakata, o drugima koliko i o sebi, u

Koliko je današnja medijska scena oslobođena cenzorskih pritisaka, da li danas, kako reče u pomenutoj emisiji RTS-a Lazar Lalić, dominira novinarska autocenzura, da li onaj, po Đorđu Vlajiću, „vešt profesionalac koji može da kaže mnogo” mora i sada mnogo da se dovija da bi mu to pošlo za rukom – proverava se svakodnevno, a ovih dana sa štrajkovima, privrednim aferama, ministarskim sporečkanjima... iz sata u sat.

Motivi su različiti, ne uvek čisti i profesionalni, neretko politikantski i privatni, ali do javnosti stiže sve više informacija i pred njom ima sve manje tajni. I mediji koji bi da štite vladajuće stranke i oni koji navijaju za opoziciju, i oni koji su skloni alarmantnim, tračerskim, senzacionalističkim vestima i oni koji teže smirenim, analitičkim, ekspertskim komentarima, i oni se opiru političkom i oni koji podležu tajkunskom diktatu svi zajedno zapravo doprinose da se u preseku stvori jasna po smislu a tmurna po značenju slika stanja u državi. U toj kombinaciji glasova, u tom spletu poruka televizijski gledalac je uvek na dobitku jer televizijske kuće, u celini posmatrano, niti mogu da zanemaruju stvarni život niti žele da ga zabašuruju. Ako je, recimo, očekivano da TV B92 otvori još jedan dosije o enormnim pljačkama, ovog puta u rudniku „Kolubara”, valja primetiti da ni TV Pink, uprkos „Dvoru” i sličnim fantazmama koje mu ispunjavaju program, ne ostaje gluv i nem na takva i slična zbivanja. I tu je, eto, kao i u drugim TV studijima, gostovao urednik „Ekonomista” Milan Ćulibrk da upozori na preteći bankrot države.

Sve se, dakle, dobro zna: ne smanjuje se javna potrošnja, raste nezaposlenost, administracija ostaje glomazna, ministarstva troše mimo zakona, javne nabavke su idealna prilika za korupciju, partokratija se bogati, narod siromaši... Vidi se kao na dlanu – i sa cenzurom i bez nje. Kao ni devedesetih, uostalom, ružičaste ili šarene laže, ma koliko da ih je, ne mogu da pokriju pa ni da prikriju golotinju trenutka. Ono što vidi na ekranu, s kojim god ciljem da mu je upućeno, pametnom je dosta. I neće mu televizija više ikad moći biti kriva za to kako mu je.

Pa nek’ gleda šta će.