Без цензуре

Биће занимљиво чути како новинари оцењују актуелно стање цензуре у медијима, што ће донети трећи наставак серије „Историја цензуре – савременици” ауторке Валентине Делић. Нешто о томе даде се закључити већ после претходне, из чињенице да Радио-телевизија Србије приказује серију чија је претходна епизода у целини била посвећена њој самој и њеној неславној пракси из деведесетих. У том програму, под називом „Кад су речи постале меци”, није саопштено ништа што се није знало и више пута анализирало, ништа што актери нису, на овај или онај начин, овде или онде, испричали или описали. Но да се то сакупи, обједини и критички оцени са екрана медијске куће о чијој је некадашњој цензорској уређивачкој политици реч, у најмању руку знак је да је из прошлости извучена бар нека поука. Бар та, наиме, да прикривање, заташкавање, баратање полуистинама, кривотворење, извртање података, изигравање факата, о другима колико и о себи, у

Колико је данашња медијска сцена ослобођена цензорских притисака, да ли данас, како рече у поменутој емисији РТС-а Лазар Лалић, доминира новинарска аутоцензура, да ли онај, по Ђорђу Влајићу, „вешт професионалац који може да каже много” мора и сада много да се довија да би му то пошло за руком – проверава се свакодневно, а ових дана са штрајковима, привредним аферама, министарским споречкањима... из сата у сат.

Мотиви су различити, не увек чисти и професионални, неретко политикантски и приватни, али до јавности стиже све више информација и пред њом има све мање тајни. И медији који би да штите владајуће странке и они који навијају за опозицију, и они који су склони алармантним, трачерским, сензационалистичким вестима и они који теже смиреним, аналитичким, експертским коментарима, и они се опиру политичком и они који подлежу тајкунском диктату сви заједно заправо доприносе да се у пресеку створи јасна по смислу а тмурна по значењу слика стања у држави. У тој комбинацији гласова, у том сплету порука телевизијски гледалац је увек на добитку јер телевизијске куће, у целини посматрано, нити могу да занемарују стварни живот нити желе да га забашурују. Ако је, рецимо, очекивано да ТВ Б92 отвори још један досије о енормним пљачкама, овог пута у руднику „Колубара”, ваља приметити да ни ТВ Пинк, упркос „Двору” и сличним фантазмама које му испуњавају програм, не остаје глув и нем на таква и слична збивања. И ту је, ето, као и у другим ТВ студијима, гостовао уредник „Економиста” Милан Ћулибрк да упозори на претећи банкрот државе.

Све се, дакле, добро зна: не смањује се јавна потрошња, расте незапосленост, администрација остаје гломазна, министарства троше мимо закона, јавне набавке су идеална прилика за корупцију, партократија се богати, народ сиромаши... Види се као на длану – и са цензуром и без ње. Као ни деведесетих, уосталом, ружичасте или шарене лаже, ма колико да их је, не могу да покрију па ни да прикрију голотињу тренутка. Оно што види на екрану, с којим год циљем да му је упућено, паметном је доста. И неће му телевизија више икад моћи бити крива за то како му је.

Па нек’ гледа шта ће.