Znameniti Srbi u Lajpcigu

Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Dušan Ivanić autor je knjige „Srbi u Lajpcigu” (izdanje Dositejeve zadužbine) koja će u martu biti predstavljena na Sajmu knjiga u Lajpcigu na kojem je Srbija počasni gost.

Kako je nastala knjiga „Srbi u Lajpcigu”?

Delom slučajno, na predlog Zorana Hamovića, prošlog leta. Delom kao posledica mojih dosadašnjih izučavanja srpskih pisaca koji su u jednom periodu svoga rada i svoje sudbine vezani za Lajpcig – Dositeja Obradovića (1739-1811), utemeljitelja moderne srpske kulture, Vuka Karadžića (1787-1864), reformatora srpskog jezika i pisma, te Sime Milutinovića Sarajlije (1791-1848), krupne ličnosti srpske književnosti epohe romantizma. Pokazalo se da je Lajpcig bio grad u kojemu se oglasio preobražaj srpske kulture (Dositej), pa grad u kojemu je počela „srpska decenija” nemačke književnosti, sa intenzivnim vezama između Vuka (koji boravi u Lajpcigu i Haleu) i velikih Nemaca, Jakoba Grima i Johana Volfganga Getea. Ubrzo posle Vuka u Lajpcig dolazi i Simo Milutinović Sarajlija: on postaje živo vrelo veza (sarađuje na prevođenju narodnih pesama sa Vilhelmom Gerhardom i Talfj – Terezom Albertinom Lujzom fon Jakob, prima ga Gete i piše o njegovom spevu Serbijanka, utiče na preobražaj lužičkosrpske književnosti, objavljuje svoje knjige, uspostavlja veze sa rumunskim i bugarskim mladim intelektualcima).

Kada počinje najintenzivnije prisustvo srpskih studenata u Lajpcigu i koja su najpoznatija imena za srpsku kulturu?

Istraživanja Mite Kostića, u novije vreme Ljubinke Trgovčević, potvrdila su da je Lajpcig jedan od gradova gde su srpski studenti dolazili već od 16. veka (a tamo je univerzitet osnovan 1409); u 18. veku predavanja pohađaju između ostalih Dositej Obradović i prirodnjak, prevodilac Emanuel Janković; sa prvim državnim stipendistima Kneževine Srbije, od sredine 19. veka, Lajpcig postaje jedno od najistaknutijih mesta za srpske studente, posebno one koji su bili orijentisani na humanističke studije: pedagogiju, filozofiju, psihologiju, lingvistiku. Temeljna imena niza disciplina i oblasti u srpskoj tradiciji stekli su najviši akademski stepen (doktorat) upravo u Lajpcigu ili su tamo studirali: Vojislav Bakić (osnivač naše pedagogije kao nauke), Ljubomir Nedić (prvo ime moderne srpske kritike), Branislav Petronijević (najistaknutiji srpski filozof), Aleksandar Belić (temeljno ime srpske lingvistike), Veselin Čajkanović. Tamo su, međutim, studirali i Stevan Mokranjac i Stevan Hristić, bez kojih se ne može zamisliti srpska muzika.

Po čemu se Lajpcig razlikovao u odnosu na ostale univerzitete? U čemu se ogledala njegova liberalnost?

Više je razloga. Lajpcig je bio čuven po trgovini, knjižarstvu i univerzitetu, neka vrsta evropskog raskršća pristupačnog sa svih strana. S druge strane, kao protestantski grad, nije bio rizičan po pravoslavnu konfesiju srpskih studenata. U prvoj polovini 19. veka, u vreme snažne cenzure u austrijskoj carevini, bio je otvoren za štampanje knjiga koje ta cenzura nije odobrila. I to će gotovo postati tradicija, te će u Lajpcigu biti objavljeni značajni radovi nemačkih i drugih autora o Srbima, njihovoj državi i ustancima protiv Turaka u vreme kad istorije nacionalnih revolucija nisu bile omiljeno štivo na austrijskom dvoru.

Šta je Dositeja Obradovića odvelo u Lajpcig?

Dositej je već bio u Haleu kao slušalac na tamošnjem univerzitetu, ali Lajpcig je obećavao još nešto: štamparije koje su imale slovenska slova (ruska građanska ćirilica). Tako je povezao svoju težnju da nastavi studije i da počne da objavljuje knjige u kojima je širio ideje prosvećenosti, verske tolerancije i ljubavi među narodima na srpskom narodnom jeziku. 

Šta se iz njegove autobiografije može pronaći o njegovim utiscima?

Dositej ne piše mnogo o svom boravku u Lajpcigu: pohađa kolegije (nastavu), sastavlja Pismo Haralampiju, svoj programski spis (1783), svoje oglede, očito u štampariji koriguje (a možda i slaže) svoje četiri knjige (Pismo Haralampiju, Život i priključenija, Sovjeti zdravago razuma, Slovo poučitelno Joakima Colikofera, odlazi na propovedi čuvenog protestantskog propovednika Colikofera i prevodi ih na srpski. Gledajući grad, sa univerzitetom, školama, knjižarama i štamparijama, misli kada će doći srećno vreme da takvih ustanova bude u Srbiji i u Bosni. Prenosi misli svojih profesora u svoje oglede. Čita savremene stručne i beletrističke knjige i preporučuje ih srpskim čitaocima i prevodiocima. Kad ponovo dođe u Lajpcig, krajem 1788, tamo će napisati Basne i završiti drugi deo Života i priključenija, postavljajući tim knjigama temelje nove kulturne orijentacije u Srba.   

U odnosu na Dositeja, Simu Milutinovića i druge, Vuk Karadžić je već bio etabliran...

S Vukovim boravkom u Lajpcigu i okolnim gradovima otpočela je tzv. srpska decenija u nemačkoj književnosti. Po mnogome to je jedinstven preplet interesa jedne nacionalne sredine za vrednosti druge nacionalne sredine. Vuk je u Lajpcig došao iz dva razloga: da tamo objavi drugo izdanje srpskih narodnih pesama, jer mu je cenzura zabranila štampu u Beču, i da pokuša studirati (anatomiju i filozofiju), svakako po nagovoru Jerneja Kopitara, velikog slovenskog filologa, svog prijatelja i mentora. Zbog studija je pao u neku vrstu depresije i bolesti, ali je u isto vreme postao počasni doktor Jenskog univerziteta, učestvovao u prevodu Srpske gramatike na nemački (Jakob Grim), sarađivao na prevodima srpskih narodnih pesama sa Talfj, doživeo da ga primi Gete koji je napisao izuzetno pohvalne recenzije o tim pesmama. Vuk je zaista dobio podršku institucija i prvih ličnosti nemačke kulture, a iza sebe je imao moćno mentorstvo Jerneja Kopitara. Ali je sobom nosio još nešto: moćnu lepotu srpskih narodnih ženskih i muških pesama (kako ih je Vuk klasifikovao) i srpskog jezika, za koji se govorilo da je najmilozvučniji među slovenskim jezicima.

Zanimljivo je kako se Sima Milutinović Sarajlija snalazio u Lajpcigu?

To je velika priča: našao se među studentima s Balkana (Bugari, Rumuni), s Lužičkim Srbima, s prevodiocima srpskih narodnih pesama (Tereza Albertina Lujza fon Jakob, Vilhelm Gerhard), dospeo do Getea, štampao svoju voluminoznu Serbijanku, ciklus od 110 pesama o Prvom i Drugom srpskom ustanku (1804-1815), pomagao na prevođenju srpskih narodnih pesama i delova svoje Serbijanke, izazvao tim delom značajnu pažnju J. V. Getea, podstakao nacionalnu orijentaciju i romantičarski zamah književnosti Lužičkih Srba... Izazvao je veliku pažnju kao saborac Karađorđev, pa uz to pesnik... Stigao da se bavi homeopatijom, dao patent za jednu vrstu pluga, uveo češko-nemačkog pisca Herlosona u srpsku tematiku...

Osim toga, pao je i na čari Tereze Albertine?

U prvom susretu sa mladom, lepom i obrazovanom Terezom Albertinom, kćerkom univerzitetskog profesora Fon Jakoba, koja je već počela prevoditi pesme iz Vukovih zbirki, pesnik i ustanik je bio „neopisivo zbunjen i smeten”, a impresionirao je „ogromnim brkovima i pravim istočnjačkim licem”, kao čovek koji je bio ustanik uz Karađorđa, a sada se pojavljuje kao ustanik, pesnik i gramatičar. Talfj je kasnije pisala da je Milutinović tokom više poseta stekao opštu naklonost njene porodice svojom pesničkom snagom i iskrenim srcem. Posvetio joj je, s njenom dozvolom, zbirku pesama Zorica (1827), ali nije znala koliko je pesnik čeznuo za njom (o tome je ostavio svedočanstvo u pomenutoj zbirci) ni koliko će kasnije bolno podneti njenu udaju. Uostalom, put će ga iz Lajpciga odvesti preko Beča, Novog Sada, Zemuna i Trsta, Dalmacije i Boke na Cetinje, gde će biti sekretar vladike Petra I Petrovića Njegoša i učitelj mladog njegovog naslednika, vladike Rada, Petra II, tvorca Gorskog vijenca.  

Ko je imao najveći uticaj na naše studente tokom boravka u Nemačkoj?

Nesumnjivo da su na Dositeja delovala predavanja prof. Eberharda u Haleu, jer jedna od njegovih knjiga (Sovjeti zdravago razuma) ponavlja naslov knjige ovoga profesora (Die Sittenlehre der Vernunft). U Lajpcigu mu je predavao kantovac Born, kasnije pristalica Francuske revolucije. Krajem 19. i početkom 20. veka veza između profesora i studenata još je neposrednija, posebno kad se radi o doktorskim disertacijama. Doktorandi su se specijalno opredeljivali za neke profesore koji su već tada imali evropsku slavu i ugled. Među njima se naročito izdvajaju čuveni psiholog Vilhelm Vunt i filolog, slavista August Leskin. Kod prvog je doktoriralo, možemo reći, koja desetina naših istaknutih pojedinaca u oblasti psihologije, filozofije, pedagogije, dok je kod Leskina doktorski stepen stekao, između ostalih, Aleksandar Belić, pola veka vodeće ime srpske lingvistike, nesumnjivo najistaknutiji srpski lingvista uopšte. Sačuvana je anegdota s polaganja doktorskog ispita Brane Petronijevića (1875-1954), filozofa koji je razvio sopstveni metafizički sistem. Na pohvalu jednog člana komisije, da se nada kako će biti najveći filozof Balkanskog poluostrva, odgovorio je, zahvaljujući na dobrim željama, da se nada više od toga.