Zagledani u prošlost

Kako danas građanin Srbije može promišljati i pisati o Srbiji – Srbiji u Evropi, sa evropskim nasleđem i evropskom budućnošću? Za obnovu društva i države potrebno je nekoliko stvari.
Prvo, vraćanje evropskoj porodici naroda iz koje smo dobrim delom bili izopšteni i isključeni. To je obeleženo životom u nevidljivim, a istovremeno opipljivim zidovima "geto društva", zidovima koji su nicali simultano dok su se rušili "Berlinski", "Kineski" i "Kremaljski" zid. "Balkanizacija", reč koja nas je dugo pratila, znači izvanevropski put. Da li je to naša istorijska i geografska nedaća što smo strateški između istoka i zapada, pa samim tim u krugu sukoba interesnih sfera; političkih, ekonomskih i religijskih. Kako je Jovan Cvijić rekao: "Sagradismo kuću nasred puta!"

Drugo, pokušati priznati koje su naše najveće zablude. Verovanje u carstvo nebesko umesto u ovozemaljski život. Mnogo smo zagledani u prošlost umesto u budućnost. Odsustvo pouka da smo u ratovima najviše gubili. Samo mi slavimo poraze. Bahati smo i mnogo se prsimo, umesto da racionalnije razmišljamo i radimo. Prva dilema nam je da li je bolji domaći ili strani tiranin, iako je poznato da nema dobrih tirana.

Treće, to je prepoznavanje svetionika u našim redovima. U našoj nešto daljoj prošlosti imamo primere koji nam se nameću kao personifikacija naših uspona i uzlaznih putanja. Takve asocijacije bude Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Nikola Pašić, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Petar Petrović Njegoš, Josif Pančić, Slobodan Jovanović. Jedna zajednička crta ih povezuje. Sve su to ljudi koji su dobrim delom korespondirali sa razvijenim svetom i koji su se uzdizali i uzvisili iznad svoje parohije i parohijalnog duha. Njihovi pogledi su išli dublje i dopirali dalje. Njihov međunarodni uspeh se vraćao nama da ih slavimo, kada su ih drugi primetili bolje od nas. I danas imamo uspešne ljude koji se pre ili više potvrde negde u inostranstvu. Ovde postoje otpori. To je još Ivo Andrić lepo opisao – ako nisu spremni da dostignu vaš nivo, ljudi iz okruženja vas žele spustiti na svoj. Smisao korespondiranja i kontakata sa svetom, između ostalog, znači provetravanje ideja, susret i prožimanje kultura sa razlikama koje nas obogaćuju, ali i učiti od boljih od vas, učiti na tuđim, skupo plaćenim iskustvima, a ne sve isprobavati na svoju štetu i ne naučiti ništa iz svoje teške istorije.

Voleo bih da čujem kakve bi nam poruke danas poslali veliki ljudi – naši i oni iz ostalog sveta. Ortega i Gaset je govorio da šetajući ulicama Pariza ne poznaje nikoga osim kipova i: "Neki od njih su stari prijatelji, što me podsticahu u životu ili mi behu duhovni učitelji. Pošto nisam imao sagovornika, s njima popričah o velikim čovečanskim temama." Danas bih i ja rado popričao sa nekim "beogradskim kipovima". Naše kulturne i nacionalne osobenosti se ne smeju zaboraviti, niti poništiti, ali ih valja kritički prevrednovati i postaviti u odgovarajuću ravan.

Četvrto, osloboditi se starih iluzija i mitova, koji su nas skupo koštali. Kao da smo u svemu pomalo neumereni. A još su stari Grci umerenost smatrali vrlinom. I kada pobeđujemo i kada gubimo, i kada se odričemo crkve i kada se iz pomodarstva svi krstimo i postimo, i kada branimo međunarodno pravo, i kada se suprotstavljamo novom svetskom poretku. Tako, na primer, 1989. – "svi na Kosovo", a 1999. – "svi sa Kosova". Ni više dobrovoljaca, ni više dezertera, ni više za rat, ni više ograđivanja od rata, ni više ratnih heroja, ni više njihovih izručenja, ni više ratova sa susedima, ni više izvinjenja. Od zatvorenih granica, mi ne znamo gde su nam granice. Prvi smo započeli rušenje starog režima, a poslednji smo završili sa njim.

Peto, imati nešto odmereniji odnos prema sopstvenoj prošlosti. Naše suočavanje s prošlošću ima pomalo karakter prilagođavanja dnevnim političkim potrebama i iznudicama. Istorija nikada ne može početi iznova. Ona nam ne može reći šta da činimo, koliko šta da izbegavamo. Mi smo mali narod s velikim brojem lidera koji hoće da postanu istorijske ličnosti. Umesto "sve za narod" – kao da važi "sve preko naroda". Ako se vođe "saginjati neće", onda je narod na kolenima.

Šesto, pogledati u čemu su to drugi uspeli. Kulturološki – izgradnja novog sistema vrednosti. Ekonomski – privatna svojina, rad i tržište. Pravno – konstitucionalizam i vladavina prava. Politički – izgradnja demokratskih institucija, ostvarivanje prava i sloboda građana i podizanje njihove građanske samosvesti i demokratske političke kulture.

Šta nam je činiti? Nužna je temeljna izgradnja i(li) rekonstrukcija institucija društva i države, od škola i fakulteta do sudova i parlamenta, i izgradnja nove političke kulture. Osim toga, neophodno je da se oslobodimo kolektivnih zanosa: mitinga, populizma i ostalih "izama", jer to nije dalo možda očekivanu homogenu kulturu, već fragmentiranu zajednicu. Da svaka nova vlast ne počne da piše istoriju od sebe i od svog vremena. Pogledajmo samo koliko puta su se menjali nazivi nekih ulica!

Odakle početi? U razorenom društvu sa urušenim institucijama u tom pogledu nema dileme. Odgovor je – od početka. Za dobru kuću potreban je dobar projekat, uklopljen u evropski kontekst. Možda je, uprkos slabostima, novi ustav sasvim dobra prilika za polaganje temelja!

Doktor političkih nauka, FPN Beograd