(Ne)moć kursa
Skoro da nema dana da se u nekoj od privrednih rasprava ili javnih istupanja pojedinih direktora ili vlasnika izvoznih firmi ne kaže poneka veoma žučna reč o (ne)realnosti kursa dinara u odnosu na evro ili dolar. Iznose se brojni argumenti i dokazi da je naš mučeni dinar precenjen i da zbog toga destimuliše izvoz, a podstiče uvoz. Čak se precizira i koliko bi dinar trebalo realno da vredi – ni manje ni više nego sto dinara. Zašto ne i svih 200? U sistemu šta bi bilo kada bi bilo – i to je moguće.
Kako se došlo do cene od sto dinara bog će ga znati. Verovatno po računici onih koji bi da izvoze, pa bi sa tim kursom mogli da pokriju sve svoje troškove i slabosti. O produktivnosti i ostalim faktorima kvalitativne ekonomije umesto njih morala bi da se postara država – oličena u Narodnoj banci Srbije. Jednokratnim ili ubrzanim obezvređivanjem dinara. A ona, pakosnica, ko zna iz kakvih i čijih interesa, ne popušta, nego uporno drži kurs koji je desetak procenata niži od onog s početka ove godine. I ko zna dokle će tako biti.
Zbog toga je i sam guverner objavio, istina nezvanično, konkurs za sve vidovite "stručnjake" za kurs, da mu se jave kako bi uz njihovu pomoć mogao da planira deviznu vrednost nacionalne valute.
Ipak, bez šale, problem kursa i jakog dinara postoji. O tome govore i sami ekonomisti koji, analizirajući vrednost kursa dinara u odnosu na našu i inostranu inflaciju, kažu da naši eksporteri gube deo zarade u poslovanju sa svetom zbog jakog dinara. Iako je taj trošak evidentan, izvoz, ipak, raste čitavih 26 procenata. Po svemu sudeći, to čine firme koje su dovoljno konkurentne da i kod kuće i u svetu izdrže sudar sa takmacima na tržištu. Ko to ne uspe nema mu spasa ni sa višestruko višim kursom. Konačno, u Srbiji već ima firmi kojima je njeno tržište veoma skučeno i izvoz im je jedini izlaz, a ne ventil za prodaju viškova robe koja ne nađe kupca kod kuće. I šta u izvozu podsticati višim kursom? Prodaju gvožđa, obojenih metala, hemijskih proizvoda ili hrane? Da li je to naš strateški cilj?
Nemamo automobile, kompjutere ili neke druge sofisticirane proizvode, ali svet, ipak, kupuje to što imamo. I to je naša realnost. Mnogo je, čini se (ne samo za izvoznike) važnija činjenica da su cene i kurs stabilni, nego sama vrednost evra.
Naša aktuelna priča o kursu i interesima izvoznika nije ni nova ni samo naša. U bivšim tranzicionim zemljama već su je završili. Iskustava u tome ima sasvim dovoljno. I te države su se takođe susretale sa skokom vrednosti nacionalne valute (apresijacijom). Ni njihove centralne banke nisu posezale za kursom da bi pomogle izvoznicima. Umesto toga države su liberalizovale privredni sistem, pojednostavile pravila tržišne igre, ušle u poslove sa multinacionalnim kompanijama, davale velike poreske olakšice… Kada im je privreda ojačala, pali su troškovi, a produktivnost, izvoz i zapošljavanje počeli da rastu… za kurs više niko nije pitao, jer su doznali kolika mu je realna (ne)moć.Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
