Rekonstrukcija bez konstrukcije

Već mesecima iz Vlade Srbije stižu signali da je sazrelo vreme za rekonstrukciju, ali nikako da stigne i obaveštenje ko će i kako da postavi konstrukciju. Nedelje se slažu jedna za drugom, slažu se i problemi u Srbiji, jedino ministri ne mogu da se slože šta bi trebalo raditi i kako se sa krizom suočiti. Umesto da rešavaju ekonomske i socijalne probleme, zaokupljeni sami sobom i očuvanjem svojih fotelja, počinju i sami da ih proizvode.

Sudeći po naslovima iz novina i udarnim vestima u TV dnevnicima, izgleda da Srbiju danas najviše brine li će neki ministar biti zamenjen, da li će neka stranka izgubiti deo partijskog plena, a druga povećati svoj udeo u upravnim odborima javnih preduzeća. Proizvođači takvih „vesti” najčešće su ministri koji bi tako hteli da javnosti stave do znanja koliko su oni važni za Srbiju i njene građane.

To što se svakim danom uvećavaju kolone nezaposlenih, što još nema ništa od Dinkićevih obećanih 1.000 evra od besplatnih akcija i najavljenih 200.000 automobila iz Kragujevca, od Mrkonjićevog i Dulićevog završetka autoputa od Subotice do Beograda, to što mimo Milisavljevićevog i Draginovog uverevanja i dalje na rafovima nema pojedinih životnih namirnica, ili što cene svakodnevno skaču prazneći ionako istanjene novčanike građana, njih izgleda ne brine. Ne zabrinjava, izgleda, ni premijera Cvetkovića koji nikako da se odluči kakva mu vlada treba. Glomazna i neefikasna sa 27 ministara ili manja i operativna koja bi mogla da se uhvati u koštac s problemima.

Nije mu lako ni da se odluči, jer je tim istim ministrima svojevremeno davao „petice”, a kasnije izjavljivao da su „učinili najviše što su mogli u uslovima krize”.

A sad bi trebalo da ih pogleda u oči i ne samo njih, već i njihove mentore, odnosno partijske lidere kojima ti isti ministri polažu račune: ne šta su uradili za narod, već šta su uradili za svoju partiju, odnosno za svoje lidere. Uostalom i ministri znaju da nisu birani prema državnim potrebama već prema stranačkim kvotama i interesima.

Premijer bi se, verovatno, lako odlučio, kad bi on o tome odlučivao. Dovoljno bi bilo da pogleda šta je koji ministar obećao na početku mandata i šta je do sada od toga uradio. U donošenju odluke moglo bi da mu pomogne ako bi prošetao gradom i pitao ljude čime jesu, a čime nisu zadovoljni. Ili da razgovara sa ekonomistima i suoči svoje saradnike sa neveselim ekonomskim pokazateljima. Da ih priupita imaju li bilo kakvo rešenje za aktuelne probleme ili samo za sebe.

Umesto da vlada vlada, da postavi konstrukciju kako bi sprovela rekonstrukciju, javnosti je upravo od aktuelnog ministara Ljajića poručeno da od toga neće biti ništa dok se ne dogovore tri stranke „koje čine kičmu vladajuće koalicije”. A kičma, koja ne funkcioniše kao celina u kojoj svaki pršljen ima svoju ulogu, ne može da nosi telo, što u našem slučaju znači da ne može da rešava probleme, ali može da bude njihov generator.