Ustavni sporovi u Crnoj Gori

Pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije, razumljivo, danas dominira našom političkom i medijskom scenom. Međutim, koliko god dramatično i važno ovo pitanje bilo, ne smemo da dozvolimo da ono u potpunosti prekrije druge jednako problematične situacije u kojima se srpski narod danas nalazi. Ovo se posebno odnosi na položaj srpskog naroda u bivšim jugoslovenskim republikama. Raspon problema sa kojima se naši sunarodnici sreću kreće se od nepriznavanja prava na poseban identitet u Sloveniji, preko mnogih prepreka za povratak u Hrvatsku (uključujući odbijanje vlasti da reši stambeno pitanje izbeglica), do stalnih napada na izborena i Dejtonskim sporazumom garantovana prava Republike Srpske.

Čini se da se u ovom spektru kao najurgentniji nameće problem opstanka Srba u Crnoj Gori. U ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici po popisu iz 2003. živi 32 odsto Srba, a čak 64 procenta govori srpskim jezikom. Uprkos tome, komunistička i prohrvatska vlast (ona ista koja je nedavno Mesića proizvela u počasnog građanina Podgorice, besramno se udvarala Šeksu tokom nedavne posete i ponudila akcije državnih firmi Hrvatskoj kao nadoknadu za ratnu štetu iako ne može da bude osuđena), sprovodi politiku nasilne asimilacije nad srpskim narodom odričući mu nizom mera pravo na opstanak i potpuno ignorišući na popisu slobodno izraženu volju građana o svom identitetu.

Najaktuelnija prizma svih ovih kretanja jeste proces donošenja novog ustava Crne Gore. Režim je najpre doneo protivustavni Zakon o proceduri donošenja novog ustava, koji predstavlja nezabeleženo pravno nasilje budući da je donet prostom većinom u parlamentu, a njime je suspendovana važeća ustavna procedura. Istim zakonom je propisano da jedini osnov za izradu ustava može biti takozvani ekspertski nacrt koji je napisala grupa pravnika predvođena Mijatom Šukovićem. Ovaj poslednji izdanak samoupravne ekstenzivne tradicije ustavnosti je ne samo ruglo u nomotehničkom smislu, već je i po svojim odredbama izuzetno anahron (npr. opštine ne mogu da imaju svoju izvornu imovinu, sudije se biraju direktno u parlamentu, rigidan je u domenu ljudskih i manjinskih prava). Ono što je najgore, on u najvažnijim segmentima pod firmom navodne građanske države, predlaže nasilno kanonizovanje dukljanskog identiteta: u preambuli se govori samo o istorijskim tradicijama crnogorskog naroda, predlaže se crnogorski jezik, takozvana crnogorska pravoslavna crkva, koja zapravo služi kao tranzicioni korak za unijaćenje pravoslavnog stanovništva, navodi se kao zvanična, i kao zvanični nude se kontroverzni simboli koji su neprihvatljivi za srpski narod (npr. himna ustaškog ratnog zločinca Drljevića).

Kao reakciju, Srpska lista ponudila je izuzetno moderan, tehnički jasan i s evropskim normama usklađen nacrt koji su uradili Zoran Žižić, Ratko Marković i Milan Vešović. Prema ovom nacrtu, Crnogorci i Srbi čine dva konstitutivna naroda i politički sistem treba da bude uređen u skladu s iskustvima konsocijativnih demokratija. Najvažnije je da bi narodi i manjine imali autonomiju i ustavnu zaštitu u oblasti politike identiteta. Koalicija SNP-NS i Pokret za promjene su, nažalost, podržali režimski predlog o navodnoj građanskoj državi i tako pomogli cementiranje ustavne osnove za ukidanje srpskog naroda u Crnoj Gori. Iz raznoraznih razloga ovaj razvoj situacije pomažu i međunarodne institucije, a vlasti Republike Srbije se nisu oglasile bilo kakvim stavom. Srpska lista i srpski narod u Crnoj Gori, dvesta hiljada naših sunarodnika, tako su ostali usamljeni u borbi za elementarna prava.

Tokom rasprave u ustavnom odboru parlamenta, uvidelo se da je u tehničkom smislu nacrt Srpske liste bolji i upotrebljiviji tako da je režim morao da prihvati da i ovaj nacrt bude korišćen u pisanju oficijelnog predloga koji bi ovih dana trebalo da se pojavi u parlamentu. Međutim, kako sada stvari stoje, režim je nastrojen da nametanjem svojih rešenja u pitanjima identiteta i definicije države ide do kraja ignorišući popis i nastojeći da se u ustavu izbaci bilo kakvo pominjanje srpskog imena. Ako u tome uspeju u potpunosti, put za zatiranje našeg naroda u ovoj državi je otvoren.

Država Srbija bi morala što pre da otvori svoju ambasadu u Crnoj Gori, kao i ozbiljan kulturni centar i da motiviše naše kompanije da, poput Telekoma nedavno, krenu da se pojavljuju na ovom tržištu. Time bi se bar delimično ublažio talas kroatizacije koji se uz pomoć režima valja ovom državom. Crna Gora je strateški veoma važna država za nas i od nje se ne sme odstupiti. Najmanje što država Srbija može i mora da uradi jeste da pomogne Srbima u Crnoj Gori da prežive kao Srbi.

Naučni saradnik u Institutu za evropske studije