Kralj, balerina i lakrdijaš

Nije baš kao film „Kraljica“, jer teško je dostići rediteljsko majstorstvo i lukavost Britanca Stivena Frirsa, ali se za britansko-australijski film „Kraljev govor“ britanskog televizijskog reditelja Toma Hupera (prema scenariju veterana Dejvida Sajdlera) može reći da pripada upravo ovom korpusu filmova namenjenih gledaocima koji bespogovorno veruju u kraljevsku mistiku.

 Uz odabir sjajnih glumaca, Kolina Ferta i Džefrija Raša, emocionalnu priču koja junake pozicionira više kao ljude iz naroda nego pripadnike kraljevske loze i njihove svite, uz glavnog junaka za koga publika rado može da navija u borbi za prevazilaženje govorne mane stečene u detinjstvu zbog zanemarivanja od strane oca, uz istorijski, autentični govor koji je korišćen u ovom filmu, jasno je zašto on toliko uzbuđuje Anglosaksonce, dobro komunicira i sa ostatkom sveta i što je osvojio 12 nominacija za Oskara.

 Huperov „Kraljev govor“ je zapravo priča sa dva lika, od kojih je jedan mucavi kraljevski sin Albert „Berti“ vinzdorski (Kolin Fert), koji je, posle smrti kralja Džordža V i skandalozne abdikacije brata Edvarda VIII sa kraljevskog trona, iznenada i u najnepovoljnijem političkom trenutku (stvorila se pretnja zvana Hitler, zemlja je na rubu rata) krunisan kao Džordž VI od Engleske. Drugi lik je ekscentrični terapeut Lajonel Log (Džefri Raš), zadužen za lečenje kraljeve mucavosti, jer, pobogu, ko može da veruje kralju koji muca. Odnos kralja i terapeuta prerasta u duboko i neraskidivo prijateljstvo. Govorna mana je pobeđena uz podršku Loga i vlade Vinstona Čerčila, te je Džordž VI od Engleske bio u stanju da se naciji obrati preko radija, održi čuveni govor koji je ujedinio narod Engleske u borbi protiv fašizma.

 Film obiluje i zgodnim dosetkama i metaforama, a neke od najboljih scena dešavaju se zapravo u praznoj sobi u kojoj se dva izvrsna glumca dobro zabavljaju u verbalnom nadmetanju i verbalnim igrarijama. Simpatično za gledanje i ništa više.

 Za film „Crni labud“ Darena Aranofskog može se vezati epitet – pretenciozno. Ovo je psihološka drama smeštena u ambijent elitne umetnosti baleta i skupih baletskih produkcija, bombastični film u kojem autor bespotrebno potcrtava svaku metaforu koje se dotakao.

Aranofski priča sudbinu ambiciozne balerine iz drugog reda Metropoliten baleta – introvertne Nine (Natali Portman), koja je odabrana da pleše i Belog i Crnog labuda u novoj produkciji „Labudovog jezera”. Koreograf (Vinsent Kasel) od nje traži da ulogu negativke pleše sa više eroticizma, što Nini, kao lepo vaspitanoj perfekcionistkinji, pravi veliki problem.

 Dok priprema ulogu, a sve u dobro poznatom stilu Aranofskog, Nina pada u lavirint halucinacija, i nasilnih i erotskih, rušeći sopstvene inhibicije, podvajajući sopstvenu ličnost, žrtvujući jednu njenu stranu (Belog labuda) kako bi stvorila savršenog Crnog labuda. Sve je pri tome prenatrpano simbolikom i eksplicitnim smernicama gledalištu, tako da vrline ovog filma – izvrsna gluma Portmanove i fizički aspekti baleta, ostaju negde u drugom planu. Ovaj film ima šest nominacija za Oskara. Ako ga ko zaslužuje onda je to Natali Portman.

Posle kompleksne glavne uloge u filmu „Barnijeva verzija”, koji je prema istoimenom kanadskom bestseleru Mordekaja Rišlera režirao Ričard Dž. Luis, glumac Pol Đamati sasvim sigurno se etablirao u sam vrh američkog glumišta. Za nezaboravnu ulogu Barnija Panofskog, Đamati je osvojio „Zlatni globus“, ali nije nominovan za Oskara iako je ovo uloga njegovog života, jer je pre svega ovo film kanadsko-italijanske produkcije, a i prilično ismeva jevrejsku zajednicu u Americi.

 „Barnijeva verzija“ je gorko-slatka komedija, od one je vrste filmova koji se lako zavole, pa ga zato ne treba propustiti na Festu. Đamati igra lik američkog Jevreja, nemilosrdnog producenta uspešne kanadske televizijske serije, čiji je prvi brak propao jer mu se supruga ubila, drugi takođe jer se još u noći venčanja zaljubio u svoju buduću treću ženu sa kojom je uspeo da ostvari ljubav svog života. Uz sve to nastavljajući da živi uz alkohol, noći provodi po barovima i uz prenose hokejaških utakmica, potiskujući činjenicu da je svojevremeno, sticajem okolnosti, ubio svog najboljeg druga.

Film koji na vešt i dovitljiv način prikazuje tri dekade u jednoj neobičnoj ličnoj istoriji, i inteligantan je, i zabavan i duhovit, a u njemu uz Đamatija igraju i izvanredni Mimi Drajver i Dastin Hofman.